Ноћ се ближила крају када се Петар трећи пут одрекао Исуса. Синедрион је завршио своје незаконито суђење и његови чланови су се разишли. У петак, следећег дана, поново су се окупили раном зором. Вероватно су желели да на неки начин озаконе суђење које се одвијало претходне ноћи. Тако је Исус поново био изведен пред њих.

И овог пута, суд је захтевао: „Ако си Христ, реци нам.“ Исус је одговорио: „Чак и ако вам кажем, нећете веровати. И ако вас упитам, нећете одговорити.“ Међутим, храбро им је рекао ко је он и да се на њему испуњава пророчанство из Данила 7:13. Рекао је: „Од сада ће Син човечји седети поред моћне деснице Божје“ (Лука 22:67-69; Матеј 26:63).

Чланови суда су инсистирали: „Дакле, јеси ли ти Син Божји?“ Исус је одговорио: „Ви сами кажете да јесам.“ Њима је то било довољно да га због хуле осуде на смрт. „Зар нам треба још неко сведочанство?“, питали су (Лука 22:70, 71; Марко 14:64). Зато су га везали и одвели римском намеснику, Понтију Пилату.

Јуда Искариотски је можда видео како га одводе пред Пилата. Када је схватио да ће Исус бити осуђен, у некој мери је осетио грижу савести и очај. Међутим, није се обратио Богу и искрено тражио опроштај, већ је отишао да врати 30 сребрника. Рекао је свештеничким главарима: „Згрешио сам кад сам издао праведну крв.“ А они су му хладно одговорили: „Шта се то нас тиче? То је твоја ствар!“ (Матеј 27:4).

Тада је Јуда бацио 30 сребрника у храм и отишао. На све своје грехе додао је још један, будући да је покушао да се убије. Желео је да се обеси, али се грана на коју је везао конопац сломила. Пао је на камење и „сва му се утроба просула“ (Дела апостолска 1:17, 18).

Још  је било рано јутро када је Исус доведен у Пилатов двор. Јудејци који су га довели нису желели да уђу како због контакта с незнабошцима не би постали нечисти. У том случају не би могли да узму оброк 15. нисана, првог дана Празника бесквасних хлебова, који се сматрао делом Пасхе.

Пилат је изашао и упитао: „Какву оптужбу износите против овог човека?“ Одговорили су му: „Да овај није злочинац, не бисмо га предали теби.“ Можда је Пилат осећао да они настоје да изврше притисак на њега, па је рекао: „Узмите га ви и судите му по свом закону.“ Јудејци су тада открили да желе да га погубе, јер су рекли: „Ми не смемо никога да погубимо“ (Јован 18:29-31).

Заправо, да су убили Исуса за време Пасхе, вероватно би изазвали велики метеж међу народом. Али ако би га Римљани погубили на основу политичких оптужби, на шта су имали право, то би ове Јудејце пред народом ослободило одговорности за Исусову смрт.

Верске вође нису желеле да кажу Пилату да су прогласиле Исуса кривим за хулу. Њему су изнели другачије оптужбе: „Овога смо нашли како [1] заводи наш народ и [2] забрањује да се плаћа порез цару и [3] говори за себе да је Христ, краљ“ (Лука 23:2).

Као представник Рима, Пилат је имао разлога да се забрине због оптужбе да је Исус тврдио да је краљ. Зато је ушао у свој двор, позвао Исуса и упитао га: „Јеси ли ти јудејски краљ?“ Другим речима: ’Јеси ли прекршио царски закон тврдећи да си краљ и супротставио се цару?‘ Исус је можда желео да сазна шта је Пилат чуо о њему, па га је упитао: „Говориш ли то сам од себе или су ти други причали о мени?“ (Јован 18:33, 34).

Тврдећи да не зна много о Исусу, али да жели да чује, Пилат га је упитао: „Зар сам ја Јудејац?“ Затим је додао: „Твој народ и свештенички главари предали су те мени. Шта си учинио?“ (Јован 18:35).

Исус није покушао да заобиђе главну тему, а то је његова краљевска власт. Начин на који је одговорио без сумње је веома изненадио намесника Пилата.