НАКОН распада Совјетског Савеза, 1991, Грузија је постала независна држава. Али због политичких превирања и грађанских немира, услови за живот у овој земљи су се драстично погоршали. Генади Гудадзе, који је тих година служио као покрајински надгледник, каже да је ситуација била толико тешка да су људи по читав дан стајали у редовима за хлеб.

У том периоду није било необично видети Сведоке како разговарају о Библији с људима који стоје у редовима. Генади каже: „У тим тешким временима, готово да није било човека који није хтео да чује библијску истину. Добили смо на стотине адреса од људи који су желели да проучавају Библију.“

 Након сваког састанка, одговорна браћа би прочитала имена и адресе заинтересованих особа и свако је могао да одабере кога ће посетити.

Брат Левани Сабашвили, који је служио као старешина у Тбилисију, о једном брачном пару који је затражио посету прича: „Поделили смо све адресе, осим њихове. Нико се није пријавио да их посети. Живели су веома далеко и већина објавитеља је већ имала по неколико библијских курсева.“

Након неколико месеци, тај брачни пар је поново затражио посету. Када су по трећи пут молили браћу да их посете, апеловали су на њихову савест подсетивши их да ће бити криви за њихову крв ако не дођу (Дела 20:26, 27). Левани се присећа: „Било је време новогодишњих празника и углавном смо избегавали да људе посећујемо у том периоду. Али у овом случају нисмо могли да одлажемо.“

Тај брачни пар, Роини и Нана Григалашвили, није могао да верује својим очима када је једног хладног јутра на својим вратима угледао двојицу Сведока. Један од њих је био брат Левани. Браћа су одмах почела да проучавају Библију с овим духовно гладним брачним паром. Данас, Роини и Нана заједно са својом децом служе као општи пионири.

Захвалност је подстакла оне који су прихватили истину да несебично троше своје време, снагу и средства да би другима пренели добру вест. И поред многих породичних обавеза, Бадри и Марина Копалијани су често путовали у удаљена места да би проповедали.

Викендима би Бадри и Марина заједно са својим синовима, Гочом и Леванијем, који су тада  били у тинејџерским годинама, отпутовали у Душети, прелепо планинско подручје северно од Тбилисија. Да би стигли до неких удаљених места у том подручју, понекад је требало да возе и по 150 километара вијугавим путевима.

Једног дана је једна жена рекла Бадрију и Марини да је посете на радном месту јер су и неке њене колеге заинтересоване за библијску истину. Бадри прича: „Одједном смо се нашли у огромној просторији са око 50 људи који су нас жељно чекали! Био сам потпуно затечен. Онда сам се кратко помолио Јехови и користећи 24. поглавље Матеја почео да им говорим о последњим данима. Једна особа ме је изненађено упитала: ’А зашто нам свештеници ово никад нису рекли?‘“

У периоду око обележавања Христове смрти, многи искрени Грузини су имали прилику да чују библијску истину. На пример, 1990. је у Тбилисију  одржана Спомен-свечаност у дому сестре Ије Бадридзе. То је изазвало знатижељу њених комшија.

Сестра Бадридзе је понудила да се у њеном стану на 13. спрату одржи Спомен-свечаност. Она и њена деца су потпуно испразнили дневну собу како би ослободили простор. Али где ће пронаћи довољно столица за све госте? У Грузији је уобичајено да се за разна породична и друга окупљања изнајмљују столови и столице. Пошто је сестра Бадридзе желела да изнајми само столице, готово на свим местима су је питали: „Зар вам не требају столови? Како ћете јести?“

Успела је да смести свих 200 особа које су дошле на Спомен-свечаност! Није чудо што су јој након ове свечаности комшије радознало постављале питања о Јеховиним сведоцима.

Године 1992, браћа широм Грузије су изнајмила велике сале како би у њима одржала Спомен-свечаност. Давит Самхарадзе, који је живео у Горију, присећа се реакције покрајинског надгледника када је чуо да планирају да се окупе у нечијем дому.

 Он их је упитао: „Зар у овом граду нема нека сала? Зашто је не бисте изнајмили?“ Пошто је у Горију било око 100 објавитеља, а сала коју би изнајмили је имала капацитет од преко 1 000 места, тамошња браћа су закључила да им је она превелика.

Зато им је покрајински надгледник предложио: „Ако свако од вас доведе по десет особа, попунићете сва места.“ Иако им је овај предлог деловао нереално, тамошњи објавитељи су дали све од себе да би позвали што више људи. Били су изненађени када је на Спомен-свечаност дошло 1 036 особа! *

У то време је у Грузији било још много подручја на којима се није проповедало. Како су браћа успела да стигну до њих, с обзиром да је владала тешка економска криза?

Тамази Библаја, који је тада живео у западној Грузији, каже: „Неколико нас се састало с покрајинским надгледником да бисмо видели шта можемо урадити. Нисмо имали много информација о томе како треба да буде организована служба специјалних пионира. Али знали смо да добра вест мора хитно да се проповеда“ (2. Тим. 4:2). Због тога су одабрали 16 општих пионира и послали их на разна места широм земље. (Види карту на следећој страни.)

Браћа су у мају 1992. одржала трочасовни састанак с пионирима који ће пет месеци служити на новим подручјима. Поред тога, старешине су их сваког месеца посећивале како би их ојачале и однеле им оно што им је било потребно.

 Две пионирке, Манеа Адуашвили и Нази Жванија, биле су послате у Озургети. Манеа, која је тада имала 60 година, каже: „Знале смо да једна заинтересована жена живи близу Озургетија. Чим смо дошле, договориле смо се с њом да је посетимо. Кад смо стигле до њене куће, чекало нас је још 30 људи које је позвала. Тог дана смо започеле неколико библијских курсева.“

Наредни месеци су били исто толико продуктивни. Након само пет месеци, 12 особа је било спремно за крштење!

Браћа Павле Абдушелишвили и Паата Морбедадзе служили су у Тсагерију. Људи на том подручју се чврсто држе традиције, у којој има обележја и хришћанства и паганства.

Пошто се ближила оштра и снежна зима, карактеристична за ово поднебље, а и прошло је пет месеци откако су стигли, било је време да се њих  двојица врате кући. Паата је позван да помогне браћи око превођења библијске литературе. Павле се двоумио шта да ради. Он прича: „Био сам свестан да неће бити лако прегурати зиму овде. Али особама с којима смо проучавали била је потребна помоћ, па сам одлучио да останем.

„Био сам смештен код једне породице. Већи део дана бих провео у служби проповедања, а увече бих се придружио домаћинима у дневном боравку. Тамо бих се мало згрејао уз пећ, а кад би дошло време да одем у своју собу на спрату, ставио бих дебелу капу на главу и покрио се топлим ћебетом.“

Старешине су успеле да посете Павла тек на пролеће. Кад су стигли, били су изненађени јер је 11 особа било спремно да постану некрштени објавитељи. Сви они су се убрзо и крстили.