Наша браћа и сестре се нису дали застрашити — наставили су да одржавају састанке. Старешине су предузеле мере опреза ради безбедности објавитеља. Брат Андре Карбоно, адвокат из Канаде који је тих година заступао нашу браћу, присећа се: „Обично би један брат стражарио с мобилним при руци. Ако би видео руљу, одмах би јавио старешинама.“

После сваког напада, браћу би посетила два представника подружнице да би их ојачала. „Невероватно, али они би обично затекли окупљену браћу срећну и насмејану“, каже Андре.

Како су ови напади деловали на оне који им нису директно били изложени, на пример, на особе које су проучавале Библију? Андре се сећа да је једном разговарао са женом која се спремала да постане некрштени објавитељ. Она му је рекла: „Када на телевизији гледам те нападе, тачно видим разлику између правих  и лажних хришћана и желим да будем међу правима.“

Објавитељи су у тим тешким годинама показали изузетну веру и храброст тако што су остали заокупљени проповедањем. Они који су заступали своје сувернике на суду, исто тако су морали имати јаку веру.

Сведоци су у медијима често били представљани као они који растурају породице, одбијају  лечење и подривају државу. Адвокати који би пристали да их бране ризиковали су своју репутацију и каријеру.

Џон Бернс, адвокат из канадске подружнице који је у то време помагао браћи у Грузији, каже: „Браћа и сестре из Грузије који су адвокати пружили су професионалну помоћ. Нису се плашили да оду пред суд и изјасне се као Јеховини сведоци, иако се то могло лоше одразити на њихов посао.“ Ти одважни Сведоци су дали велики допринос „одбрани и законском  потврђивању права на проповедање добре вести“ (Фил. 1:7).

У међувремену су се наставили напади на Јеховине сведоке. Зато су 8. јануара 2001. Сведоци покренули петицију којом су се тражили заштита од напада руље и кривично гоњење оних који нападају мирољубиве грађане.

Брат Бернс је објаснио сврху петиције следећим речима: „Хтели смо да се види да већина Грузина не одобрава насиље над Јеховиним сведоцима и да је за таква дела заправо одговорна једна мала група верских екстремиста.“

У року од само две недеље, петицију је потписало 133 375 особа из свих крајева Грузије, а већина њих је била православне вере. Упркос  томе што је петиција представљена председнику Шеварднадзеу, насиље се није зауставило. Верски екстремисти су наставили да малтретирају Сведоке.

Све то време, Јехова није престајао да благосиља свој народ. Док су екстремисти били заузети прављењем проблема његовом народу, он је многим људима доброг срца помогао да препознају праву религију.

Већи део свог живота, Бабилина Харатишвили је била предани верник Грузинске православне цркве. Када је имала тридесетак година, путовала је од града до града и од села до села, говорећи људима о животу светаца.

У позним годинама, Бабилина је из жеље да сазна више о Богу кренула на предавања која је организовала црква. Једном приликом је свештеник показао књигу Спознање које води до вечног живота и подстакао присутне да је набаве од Јеховиних сведока. Рекао им је: „Из ове књиге много тога можете сазнати о Библији.“

Бабилина није могла да верује. Увек је избегавала Сведоке, а сада јој свештеник препоручује њихове књиге! Помислила је: „Ако од Јеховиних сведока могу сазнати истину о Богу, шта тражим овде?“ Одмах је ступила у контакт са Сведоцима из града Потија и почела да проучава Библију с њима.

Како је Бабилина све више тога сазнавала из Библије, тако је и мењала свој живот у  складу с тим. Једном је рекла: „Кад сам својим очима видела да Библија осуђује обожавање икона, одбацила сам све облике идолопоклонства. Схватила сам да је то једина исправна одлука.“ Када је имала близу 80 година, одлучила је да постане Јеховин сведок.

Нажалост, није успела да се крсти јер се 2001. разболела и умрла. Али њена унука, Изабела, крстила се и сада верно служи Јехови.

Елисо Дзидзишвили је са 28 година одлучила да постане калуђерица. Пошто није било манастира близу њеног родног града, Ткибулија, она се 2001. године преселила у Тбилиси. Док је чекала да се у манастиру ослободи место, деци је давала приватне часове. Једна  од њених ученица била је ћерка наше сестре Нуну.

Елисо се присећа: „Нуну и ја смо често разговарале о Библији. Док сам ја горљиво бранила православље, она ми је стрпљиво показивала један стих за другим. Једног дана, показала ми је брошуру Шта Бог захтева од нас? Док смо читале одломке и проверавале библијске стихове, схватила сам да се коришћењем икона директно крши једна Божја заповест.“

Касније је Елисо отишла у цркву и поставила свештенику нека питања. По његовим одговорима је разумела да се учења цркве не заснивају на Библији (Мар. 7:7, 8). Уверена да је нашла истину, одмах је почела да проучава Библију с Јеховиним сведоцима и убрзо се крстила.

До 2001, број скупштина је порастао тако да је било потребно више места за састајање. Према једној процени, требало је изградити око 70 Дворана Краљевства. Тако је, упркос противљењу, започет програм изградње (Језд. 3:3).

Убрзо је тим за градњу почео да реновира објекат који је користило неколико скупштина у Тбилисију. Затим су уследила још два пројекта, један у Тбилисију а други у Чијатури, у западној Грузији.

Брат Тамази Хукишвили, који је радио на изградњи у Чијатури, испричао је: „Нас петнаесторо смо сваког дана радили на градилишту. Убрзо је цео град знао да градимо нову дворану. Понекад бисмо чули гласине да ће противници доћи и уништити је.“

Како је прошла изградња с обзиром на противљење? Тамази каже: „Наставили смо с послом  и за три месеца све завршили. Упркос претњама, ниједан противник се није појавио.“ *

У октобру 2003, започета је изградња дворане у Самтредији. Верски екстремисти су поново претили браћи. Када су зидови тек били подигнути, а малтер још био влажан, противници су дошли и разрушили објекат.

Међутим, у новембру 2003. је дошло до преокрета који је браћи донео олакшање. Промена у владајућим круговима је отворила пут верској толеранцији. Након тога, било је ухапшено  неколико чланова групе православних екстремиста која је прогонила Јеховине сведоке.

Недуго након што се прогонство окончало, Јеховин народ у Грузији доживео је много тога лепог у духовном погледу. На обласном конгресу 2004, објављен је грчки део Светог писма — превод Нови свет на грузинском језику.

Две године касније, одржан је још један незабораван конгрес, с темом „Близу је избављење!“ У ваздуху се осећало узбуђење када су делегати чули да ће се публици обратити Џефри  Џексон, члан Водећег тела. Какво ли је тек изненађење уследило кад је брат Џексон објавио излажење комплетног превода Нови свет на грузинском.

Сузе радоснице су многима наврле на очи. Једна сестра је рекла: „Не могу речима изразити колико сам била срећна када смо добили Библију [...] То је догађај од историјског значаја.“ Преко 17 000 људи је уживало на овој духовној гозби, значајној за историју Јеховиног народа у Грузији.