ИСТРАЖИВАЧИ БИБЛИЈЕ су у Грузији почели да траже заинтересоване особе још давних 1920-их година. Дело проповедања у Грузији, Јерменији, Сирији и Турској почело је да се надгледа 1924. године из Бејрута, главног града Либана.

Семе истине је већ тада било посејано у Грузији, али у почетку није било видљивих резултата (Мат. 13:33). Па ипак, с временом се порука о Краљевству потпуно проширила Грузијом и подстакла је многе људе да направе корените промене у свом животу.

Васо Квенијашвили је био у тинејџерским годинама кад је избио Други светски рат. Пошто је  Грузија припадала Совјетском Савезу, његов отац је убрзо регрутован у совјетску војску. Његова мајка је умрла још раније. Као најстарије дете, био је приморан да брине о двојици млађе браће и о сестри. Често је крао да би их прехранио.

Васо се придружио једној банди и с временом се умешао у организовани криминал. „Имао сам осећај да у свету криминала има више правде него међу онима који су на власти“, присећа се он. Међутим, убрзо је схватио да људи не могу учинити свет бољим. „Трагао сам за правдом“, каже он.

Васо је с временом био ухапшен и послат у један радни логор у Сибиру. Тамо је упознао једног Јеховиног сведока, који је био затворен због своје  вере. Васо каже: „Коначно сам пронашао оно што сам тражио. Нисмо имали ништа од литературе, па сам пажљиво слушао тог брата и упијао све што ми је говорио.“

Кад је 1964. године ослобођен, вратио се у Грузију и почео да тражи Јеховине сведоке. У међувремену је путем писама остао у контакту са својим пријатељем из затвора. Након његове смрти, Васо је изгубио сваки контакт са Сведоцима. Прошло је скоро две деценије док их није пронашао. О томе ће бити речи нешто касније.

Младој Грузинки, Валентини Миминошвили, одвођење у нацистички концентрациони логор донело је и неке благослове. Тамо се први пут сусрела с Јеховиним сведоцима. На њу је веома дубок утисак оставила њихова непоколебљива  вера. Одушевило ју је и оно што је од њих сазнала из Библије.

Кад је окончан Други светски рат, Валентина се вратила кући и почела другима да говори о ономе што је сазнала из Библије. То је засметало локалним властима. Осудили су је на десет година рада у једном совјетском радном логору. Тамо је поново срела Јеховине сведоке и с временом се крстила.

Након што је 1967. ослобођена, Валентина се преселила у западну Грузију, где је опрезно наставила да проповеда. Није ни сањала да ће Јехова преко ње одговорити на једну усрдну молитву.

Године 1962, сестра Антонина Гудадзе се са својим мужем који није Сведок преселила из Сибира у Грузију, пошто је он желео да се врати у своју домовину. У Сибиру, где је и рођена, Антонина је чула библијску истину од Сведока који су тамо били изгнани. По доласку у Хашури, град у источној Грузији, није успела да пронађе никога од својих суверника.

Она се присећа како је Јехова одговорио на њене молитве: „Једног дана сам добила пакет из Сибира, од своје мајке која је такође била Јеховин сведок. У њему сам пронашла веома вешто сакривену библијску литературу. Наредних шест година сам на тај начин добијала духовну храну. Сваки пут бих захвалила Јехови за вођство, охрабрење и бригу коју ми пружа.“

Али Антонина је и даље била сама. Она каже: „Наставила сам да молим Јехову да ми помогне да поново пронађем браћу и сестре. Једног дана су две жене ушле у продавницу у којој сам радила.  Упитале су ме: ’Да ли си ти Антонина?‘ По доброти која је зрачила из њих, претпоставила сам да су моје сестре у вери. Загрлиле смо се и бризнуле у плач.“

Једна од ових сестара била је Валентина Миминошвили. Антонина је била ван себе од среће када је сазнала да се у западној Грузији одржавају састанци! Једном месечно је одлазила на њих, иако је морала да пређе 360 километара у једном правцу.

Током 1960-их, Сведоци који су живели у другим деловима Совјетског Савеза били су прогоњени. Због тога су неки гледали да се преселе на места на којима би на миру могли наставити да служе Јехови. Један од њих био је Владимир Гладјук, изузетно реван и енергичан брат. Он се 1969. преселио из Украјине у Зугдиди, град у западној Грузији.

У почетку су они који су се доселили у Грузију одржавали састанке на руском језику. Међутим,  с временом је све више Грузина почело да посећује састанке, због чега је одлучено да се они одржавају и на грузинском. Дело стварања ученика је било толико успешно да се у августу 1970. крстило 12 особа.

У пролеће 1972, Владимир се са својом породицом преселио у Сухуми, град на самој обали Црног мора. Он каже: „Иако нисмо имали много у материјалном погледу, у духовном погледу смо били заиста богати. Били смо захвални Јехови што нас благосиља. Скупштина у Сухумију је веома брзо расла.“ Тог пролећа је одржана прва Спомен-свечаност у овом граду и било је присутно 45 особа.

Бабутса Јејелава, која данас има више од 90 година, била је међу првим објавитељима у Сухумију  који су почетком 1973. прихватили библијску истину. Она се присећа: „Једног дана су ми привукле пажњу четири жене које су водиле веома жив разговор. Две су биле калуђерице, а касније сам сазнала да су друге две биле Јеховини сведоци.“ Једна од тих сестара била је Љуба, супруга Владимира Гладјука, а друга Ита Сударенко, ревна пионирка из Украјине.

Бабутса описује како се тада осећала: „Слушала сам их свим срцем и свом душом.“ Кад је чула да Бог има име, брзо се прикључила разговору и питала сестре да ли то могу да јој покажу из Библије. Имала је толико питања да је провела три сата разговарајући с њима о Библији.

Бабутса се плашила да више никад неће видети Сведоке, па је упитала сестре: „Зар ћете сад једноставно отићи и оставити ме?“

Оне су одговориле: „Нећемо вас оставити. Вратићемо се следеће суботе.“

Наредне суботе, сестре су поново биле ту! Одмах су почеле да проучавају Библију с Бабутсом. Пред крај разговора, Бабутса је поново желела да засигура да неће изгубити контакт с Божјим народом. Помислила је: „Сад кад сам коначно пронашла ове људе, не смем да им изгубим траг.“

Бабутса је зато сестрама изнела свој план. Она прича: „Знала сам да је Љуба удата, али сам се питала да ли и Ита има мужа. Када је рекла да није удата, узвикнула сам: ’Онда пређи код мене! Имам два кревета и између њих лампу. Тако бисмо могле читати Библију чак и ноћу!‘“ Ита је прихватила Бабутсин предлог и преселила се у њен стан.

Присећајући се тог периода, Бабутса каже: „Толико бих размишљала о ономе што сам сазнала  да понекад ноћу не бих могла да заспим. Када би ми се појавило неко питање, не бих могла да сачекам до јутра већ бих пробудила Иту, говорећи: ’Ита, узми Библију. Имам питање!‘ Она би протрљала очи и рекла: ’Добро, драга.‘ Затим би узела Библију и показала ми одговор.“ Само три дана након што се Ита преселила код ње, Бабутса је почела да проповеда добру вест!

Бабутса је имала једну блиску пријатељицу, по имену Натела Чаргеишвили. Бабутса о њој прича: „Плашила сам се да ће је то што потиче из богате породице спречити да прихвати истину. Драго ми је што нисам била у праву. Већ након нашег првог разговора, она је свим срцем прихватила истину.“ Недуго затим, обе су ревно говориле о својој нади за будућност својим пријатељима, колегама и комшијама.