Јов 37:1-24
37 „Од тога ми срце снажно лупа,као да ће искочити са свог места.
2 Пажљиво слушајте тутњаву његовог гласаи грмљавину која излази из његових уста.
3 Он је пушта преко целог небаи шаље своје муње+ до крајева земље.
4 Иза њих разлеже се тутњава.Он грми величанственим гласом,+не задржава муње док се ори његов глас.
5 Бог чудесно грми својим гласом,+чини велике ствари, које не можемо докучити.+
6 Он говори снегу: ’Падни на земљу!‘+
и киши: ’Запљушти силовито!‘+
7 Бог прекида све човекове послове*да би сваки смртни човек упознао његово дело.
8 Дивље животиње улазе у своје јазбинеи бораве у својим скровиштима.
9 Олујни ветар дува из својих одаја,+северни ветрови доносе хладноћу.+
10 Од Божјег даха настаје лед+и водена површина се смрзава.+
11 Да, облаке пуни водом,својим муњама+ их пара.
12 Круже тамо где их он пошаље,на површини целе земље извршавају шта год им он заповеди.+
13 Помоћу облака он извршава казну,+ натапа земљуили показује своју верну љубав.+
14 Слушај ово, Јове,стани и добро размисли о Божјим чудесним делима.+
15 Знаш ли како Бог управља* облацимаи како чини да муње севају из облака?
16 Знаш ли како облаци плове?+
То су чудесна дела онога који има савршено знање.+
17 Зашто ти се хаљине угрејукад се земља умири због јужног ветра?+
18 Можеш ли заједно с њим разапети* небо+чврсто попут металног огледала?
19 Реци нам шта да му кажемо.Ми не знамо одговоре јер смо у тами.
20 Зар му треба рећи да хоћу да разговарам с њим?
Да ли је неко рекао нешто толико важно што би он морао да чује?+
21 Људи не могу да виде ни светлост*иако она блиста на небу,све док ветар не дође и не растера облаке.
22 Са севера допире златни сјај.Божје величанство+ улива страхопоштовање.
23 Свемоћни је за нас недокучив.+Он има велику моћ+и никад не гази своју правду+ и велику праведност.+
24 Зато људи треба да га се боје.+
Њему нису мили они који мисле да су мудри*.“+
Фусноте
^ Дословно: „запечаћује руке сваком човеку“.
^ Или: „заповеда“.
^ Или: „исковати“.
^ То јест сунчеву светлост.
^ Дословно: „који су мудри у срцу“.
