Сесил је био понизан и разуман брат, коме је стварно стало до других. Његов пример, као и пример моје мајке и друге браће и сестара из скупштине, пробудио је у мени жељу да дам Јехови своје најбоље (Филипљанима 2:13). Дозволите ми да вам испричам своју причу.

 Родио сам се 1943. у Аустралији. Моји родитељи су живели на имању близу приобалног града Бундаберга, који се налази у Квинсленду, у крају познатом по узгајању шећерне трске. Људи су имали обичај да иду у град суботом увече како би се дружили. Тако су једне вечери 1939. моји родитељи упознали два Јеховина сведока који су служили као пионири, то јест проводили су пуно времена у проповедању. Разговарали су с њима о Библији и оно што су сазнали дирнуло их је у срце. С временом су постали Јеховини сведоци и моју сестру Џин и мене су одгајали у том духу. Нажалост, отац нам је настрадао у једној несрећи код куће. Тада сам имао само седам година и његова смрт ме је дубоко потресла. Остао ми је у сећању као вредан човек који је волео да се шали. Једва чекам да га поново видим кад ускрсне и да га боље упознам (Дела апостолска 24:15).

 Моја мајка је била веома добра и разумна жена. Допуштала је мојој сестри и мени да изразимо своје мишљење. Али кад се радило о библијским начелима и служењу Јехови, ту је била чврста. Редовно смо ишли на наше састанке и стално је подсећала Џин и мене да ограничимо дружење са школским друговима ван наставе (1. Коринћанима 15:33). Сад из овог угла веома ценим што је била тако чврста.

 Мајка је ревно проповедала добру вест о Краљевству и често је служила као феријални пионир (који се сада назива помоћни пионир). Сећам се да је редовно посећивала више од 50 породица како би им доставила часописе Стражарска кула и Пробудите се! Чак и кад је остарила и више није имала толико снаге, није престала да се брине о онима који су били заинтересовани за библијску истину. Због те љубави према другима, а нарочито према нама деци, и ми смо њу волели и желели смо да будемо попут ње. Године 1958, када сам имао 14 година, предао сам свој живот Јехови и крстио се.

 Кратко након тога, из наше скупштине се крстио један младић по имену Рудолф. Имао је око 20 година и дошао је из Немачке. Нас двојица бисмо обично суботом ујутру сведочили људима који су у колима чекали неког члана породице који је ишао у куповину.

 Рудолф је био веома реван брат и позвао ме је да заједно с њим будем феријални пионир кад сам био на распусту. Једном смо шест седмица заједно проповедали у граду Гледстону, око 190 километара северно од Бундаберга. Радост коју сам доживео у служби, као и то што се Рудолф интересовао за мене попут старијег брата, пробудило је у мени жељу да постанем стални пионир. Са 16 година сам и остварио тај циљ и био сам одлучан да пуновремена служба буде мој животни позив.

 Као пионир, прво сам послат у Макај, приобални град северно од Бундаберга који се налази недалеко од Великог коралног гребена. Годину дана касније, кад сам имао 17 година, послат сам као специјални пионир a у слабо насељену унутрашњост Аустралије. Сарађивао сам са братом Бенетом (Беном) Брикелом, који је био помазаник и преко 30 година старији од мене. b За мене је била част што сам имао прилику да сарађујем са тако искусним пиониром, за ког су многи говорили да му нема равног.

 Служили смо на подручју на северозападу Квинсленда, у близини Карпентаријског залива. У то време смо Бен и ја били једини Сведоци на том подручју, на ком је иначе живело мало људи. Понекад бисмо сатима путовали од једног до другог ранча прашњавим путевима. Тада би ми Бен често причао шта је све доживео у служби. Између осталог, причао ми је како су сведочили помоћу аутомобила са звучницима c током Другог светског рата, када су активности Јеховиних сведока у Аустралији биле забрањене.

 Након дана проведеног у служби, камповали бисмо преко ноћи на неком згодном месту поред пута. d Да бисмо припремили вечеру, сакупили бисмо грање за логорску ватру. Мој кревет се састојао од непромочиве простирке, неколико ћебади и јастука. Још увек се сећам колико сам се дивио Јехови док сам посматрао небо пуно звезда, које су се јасно виделе јер није било градске светлости у близини.

 На тако забаченом подручју, може бити опасно ако вам се поквари ауто. Нама је једном приликом пукла осовина. Дан је био врео и нисмо имали довољно воде. Да бисмо набавили нову осовину, Бен је стопирао до града Клонкјурија, а ја сам остао поред кола скоро три дана. Сваког дана би прошло неколико аутомобила и возачи би застали и понудили ми воду. Један човек ми је дао и једну похабану књигу. Рекао је: „Прочитај ово, друже. Можда ти буде занимљиво.“ На моје изненађење, та књига, коју није издала наша организација, говорила је о томе кроз шта су прошли Јеховини сведоци у нацистичким концентрационим логорима.

 Бен и ја смо као пионири сарађивали скоро годину дана. На растанку ми је рекао: „Настави да се бориш, брате.“ Његова ревност и оданост Јехови подстакли су ме да останем у пуновременој служби.

 Након што сам неколико година служио као пионир у забаченом крају Аустралије, почео сам с покрајинском службом, што је значило да сам око недељу дана проводио са сваком скупштином и групом у покрајини. Током година сам служио у четири покрајине, које су обухватале скупштине у Квинсленду и Новом Јужном Велсу. А онда сам 1971, на моје изненађење, позван у 51. разред Галада, школе за обуку мисионара у Њујорку, коју организују Јеховини сведоци. Пет месеци дубоког проучавања Библије и дружења с другим полазницима и инструкторима припремило ме је за следећи задатак – мисионарску службу на Тајвану.

 Деветоро нас из разреда је било послато на Тајван, између осталог и Ијан Браун с Новог Зеланда. Он ми је био сарадник у мисионарској служби. Нисмо знали буквално ништа о Тајвану. Нисмо чак били ни сигурни где се налази све док нисмо погледали у атласу.

 Не можете ни замислити колико су Квинсленд и Тајван различити! Један од већих проблема које смо имали био је језик – нисмо знали кинески. Доста дуго нисам разумео шта се говори на састанцима, на којима треба духовно да се хранимо. Поред тога, нисмо могли баш најбоље да се споразумемо с браћом и сестрама. Ијан и ја смо тада разумели колико нам значи обука из Галада и залихе духовне хране које смо тамо стекли. Осим тога, редовно проучавање Библије и усрдна молитва су нам давали снагу. Иако нисмо увек разумели шта нам браћа и сестре говоре, осетили смо њихову љубав и видели колико воле Јехову. То нас је такође храбрило.

 Након што смо стигли на Тајван, сви мисионари су похађали интензиван курс кинеског. Учила нас је сестра из Аустралије по имену Кетлин Логан e, која је завршила 25. разред школе Галад. Потпуно смо се посветили учењу језика. Баш као што су нас и саветовали, одмах смо примењивали оно што смо учили на часовима. За први дан у служби, Ијан и ја смо научили кратку презентацију. На путу до подручја, причали смо о томе ко ће да покуца на прва врата. Нашалио сам се са Ијаном да мора да ме слуша јер сам старији и да су зато прва врата његова. Врата нам је отворио један Кинез, угледан господин. Стрпљиво је слушао како Ијан прича полукинески, полуенглески. Затим нас је, на наше изненађење, на течном енглеском упитао шта желимо. Неко време смо разговарали, а на крају нас је подстакао да не одустајемо од учења кинеског. Његове речи су нас охрабриле да се и даље боримо, баш као што би и Бен рекао.

 Наше подручје је био већи део главног града, Тајпеја. То је практично било нетакнуто подручје, пошто је у то време само неколико Сведока тамо живело. Али Ијан и ја се нисмо дали обесхрабрити и латили смо се посла. У то време смо често уручивали на стотине часописа месечно. Неки су вероватно узели часопис само да би схватили ко смо ми и шта покушавамо да им кажемо. Па ипак, давали смо све од себе да посејемо семе истине о Краљевству, уверени да ће оно донети плод код оних који траже истину.

 У том периоду сам се спријатељио с једном сестром с Тајвана по имену Венхуа. Много је волела библијску истину и желела је да помогне људима да је и они упознају. Зато је помагала многим мисионарима, укључујући и мене, да науче да говоре кинески. Заволео сам је и венчали смо се 1974. године.

 Венхуа је помагала мисионарима да буду успешнији у служби. На пример, помагала нам је да разумемо обичаје и размишљање тајванског народа, који углавном чине будисти и таоисти, и да томе прилагодимо своје презентације. Многи су обожавали претке и већина никада није читала Библију, нити ју је чак видела. Зато смо углавном разговарали о Створитељу – о томе да се он зове Јехова и зашто можемо бити сигурни да он постоји. На пример, ако би неки земљорадник или рибар рекао да зависимо од кише и сунца да бисмо имали шта да једемо, ми бисмо га питали: „Ко је тај који нам даје храну? Зар то није Бог, који је свемоћан, који је све створио и који је достојан тога да га славимо?“

 С временом се наш труд исплатио – семе библијске истине је уродило плодом и многи су почели да служе Јехови. Неки људи који су проучавали Библију снажно су се напрезали да се ослободе уврежених лажних веровања и обичаја које Библија не подупире. Али уз помоћ мисионара и локалних објавитеља успели су у томе и живот им је постао много бољи (Јован 8:32). Многа браћа су касније наименована за старешине и слуге помоћнике у својим скупштинама, а доста браће и сестара је започело с пуновременом службом, укључујући и службу у подружници, то јест Бетелу.

 Од 1976. сам служио као члан Одбора подружнице на Тајвану, док сам у исто време био мисионар на подручју. Међутим, 1981. Венхуа и ја смо позвани у Бетел, где сам још много година служио као члан Одбора подружнице. Прошло је више од 60 година откако сам почео с пуновременом службом. Више од 50 година сам на Тајвану, а скоро 50 година служим заједно са својом драгом супругом. Мој некадашњи сарадник у служби и добар пријатељ Ијан Браун такође је остао овде и служио пуновремено све до своје смрти 2013.

 Венхуа и ја смо заокупљени службом у Бетелу, активностима у скупштини на кинеском језику и службом проповедања. За све то захваљујемо Јехови. Он ми је дао и жељу и снагу да му служим целим срцем кад сам био дечак, а и даље то чини за моју супругу и мене сада кад смо у позним годинама.