Браћа су с добрим разлогом сумњала да ћу истрајати у пионирској служби. Служење Јехови у мом животу није имало неки велики значај. Нисам волео службу проповедања и молио бих се да недељом пада киша да не морам да идем у службу. А кад бих ипак ишао, само сам делио часописе. Нисам имао никакав увод нити сам читао библијски стих. Моја драга мајка ме је подмићивала да прихватим задатак да читам Библију на састанку. Нисам волео проучавање и нисам имао никакве духовне циљеве.

 Тог лета се одржавао обласни конгрес (који се сада зове регионални конгрес) у Кардифу, у Велсу. Тај конгрес је био прекретница у мом животу. Један од говорника је поставио неколико реторичких питања. Нека од њих су била: „Да ли си предао свој живот Јехови и крстио се?“ „Јесам“, одговарао сам у себи. „Да ли си обећао Јехови да ћеш му служити свим срцем, свом душом, свим умом и свом снагом?“ „Јесам.“ „Да ли имаш неке здравствене проблеме или породичне одговорности које те спречавају да будеш пионир?“ „Немам.“ „Постоји ли иједан разлог због ког не би могао да будеш пионир?“ „Не постоји.“ „Ако си одрично одговорио на последње питање, зашто онда ниси пионир?“

 Тада су ми се очи отвориле. Помислио сам: „Ја стварно траћим свој живот. Не живим по обећању које сам дао Јехови када сам му се предао и не служим му целом душом.“ Такође сам схватио да ако ја желим да Јехова одржи своја обећања и ја морам да одржим обећање које сам му дао. Тако сам у октобру 1956. постао помоћни пионир.

 Наредне године постао сам стални пионир и преселио се у скупштину у којој је било 19 објавитеља. Држао сам говоре сваке седмице. Браћа су ми стрпљиво помагала да моји говори буду квалитетнији и да их све боље износим. Две године касније, 1959, наименован сам за специјалног пионира и послат у Абердин, на крајњем северу Шкотске. Након неколико месеци, позван сам у Бетел у Лондону. Ту сам служио у штампарији седам година.

 Заволео сам Бетел, али сам имао жељу да служим на подручју. Био сам млад, здрав и хтео сам да служим Јехови где год је то потребно. Зато сам у априлу 1965. попунио молбу за Библијску школу Галад у којој се обучавају мисионари.

 Те године смо мој цимер и ја одлучили да одемо у Берлин да присуствујемо једном конгресу и да видимо Берлински зид који је био подигнут неколико година раније.

 Док је трајао конгрес, ишли смо и у службу. Одређено је да сарађујем са Сузан Бандрок. Нас двоје смо се венчали 1966. и две године касније смо позвани у 47. разред школе Галад. То је заиста било нешто посебно. Пет месеци, колико је трајала школа, просто нам је пролетело. Послати смо у Заир, садашњу Демократску Републику Конго. Нисмо то очекивали. О тој земљи нисмо знали готово ништа, а оно што смо знали нас је бринуло. Али прихватили смо задатак који смо добили и препустили све у Јеховине руке.

 Након што смо променили неколико летова и више сати провели на различитим аеродромима, стигли смо у мали рударски град, Колвези. Питали смо се зашто нико од браће није дошао да нас сачека. Касније смо сазнали да је телеграм о нашем доласку испоручен браћи тек два дана након што смо стигли. Службеник обезбеђења на аеродрому нам је пришао и рекао нешто на француском. Нисмо разумели ни једну једину реч. А онда се жена која је стајала испред нас окренула и превела нам: „Рекао вам је да сте ухапшени.“

 Службеник обезбеђења је натерао једног човека да нас све повезе у свом старом, малом спортском двоседу. Једва смо некако стали све четворо у ауто. Мора да је изгледало комично посматрати како тај мали ауто поскакује по путу због силних рупа. А гепек, који је био напред, личио је на уста огромне рибе из које је вирио наш пртљаг.

 Возили смо се до мисионарског дома. Службеник је знао где се он налази иако ми нисмо. Нико није био код куће и капија је била закључана. Сви мисионари су отишли на међународне конгресе или на одмор. Док смо стајали тамо на врућини, питали смо се шта нас још чека. А онда је стигао један брат. Кад нас је угледао, лице му се озарило, а нама је одмах било лакше. Он је познавао тог службеника који је по свему судећи очекивао да ће од нас добити новац. Након што је брат неко време разговарао с њим, службеник је отишао, а ми смо се полако сместили.

 Убрзо смо схватили да су људи у тој земљи врло весели и драги, иако су много тога претрпели. Нажалост, у претходних десет година стално је било немира и насиља. А онда су 1971. Јеховини сведоци изгубили законско признање које су до тада имали. Питали смо се како ћемо се снаћи у новим околностима.

 Браћа су била под великим притиском да набаве партијске књижице и носе значке. Међутим, већина није подлегла страху и није се повукла. Само је мали број њих погазио неутралност. Они који нису носили значке нису могли да уђу у државне установе и малтретирали су их и војска и полиција. Многа браћа су остала без посла, а деца су била избацивана из школе. На стотине браће је послато у затвор. Било је то стварно тешко време, али браћа су и даље храбро проповедала добру вест.

 Сузан и ја смо годинама били у покрајинској и обласној служби и путовали смо углавном по селима. Живот у селима је за нас био нешто ново и прилично тешко. Колибе у којима смо спавали биле су толико мале да сам једва могао да се испружим. Безброј пута сам ударио главу док сам улазио или излазио. Воду за купање смо доносили са река и потока. Ноћу смо читали поред светлости свећа, а за кување смо користили ћумур. Али ништа нам то није сметало, јер је то за нас био прави мисионарски живот. Управо зато смо и дошли – да се боримо у првим борбеним редовима.

 Од тамошње браће и сестара научили смо да не узимамо здраво за готово основне ствари као што су храна, вода, одећа и кров над главом (1. Тимотеју 6:8). Ако имамо и више од тога, то је супер, али задовољни смо и тим основним стварима. Ту важну поуку никада нећемо заборавити.

 Нисмо доживели баш све што и апостол Павле, али на нашим путовањима су нам били испитани и вера у Јехову и мотиви. Путеви су били у јако лошем стању или уопште нису постојали. Било је страшно неудобно возити се каменитим путевима, а некад бисмо упали у дубоки песак. Током кишне сезоне, песак би се претворио у лепљиво блато у ком бисмо се заглављивали. На пример, једном смо возили цели дан, а прешли смо само 70 километара и 12 пута смо извлачили ауто из блата.

 Међутим, никада нисмо осећали већу присност с Јеховом него током тог тешког периода док смо служили у забаченим крајевима. Научили смо да уз Јеховину помоћ можемо истрајати и сачувати радост без обзира на то што не можемо променити тешке околности. Сузан по природи није неко ко воли авантуру, нити воли да борави напољу, али никада се није жалила. У том периоду смо много тога научили, доживели смо многе благослове и увек се радо сећамо тих дана.

 Док смо служили у Заиру, неколико пута сам био ухапшен. Једном су ме оптужили да незаконито тргујем дијамантима. Наравно, у тим тренуцима нам није било свеједно, али увек смо говорили себи: „Ако Јехова жели да останемо на овом задатку, он ће нам и помоћи.“ Тако је и било.

 Године 1981. позвани смо да служимо у подружници у Киншаси. Годину дана пре тога, Јеховини сведоци су поново законски признати. Браћа су одмах купила земљиште и почела да граде веће објекте подружнице. Али онда је изненада у марту 1986. председник државе забранио наше активности. Градња подружнице је обустављена и ускоро је већина мисионара морала да напусти земљу.

 Ми смо успели да останемо још неко време. Проповедали смо колико смо могли иако смо знали да смо стално под присмотром. И премда смо били веома опрезни, мене су ухапсили док сам водио један библијски курс. Одвели су ме у затвор, што је у ствари била једна велика, мрачна просторија. У њој је било вруће, мрачно, загушљиво и било је превише затвореника. Постојао је један мали отвор на врху једног зида и кроз њега је допирало мало ваздуха и светлости. Неколико затвореника ме је одвело код њиховог вође који ми је наредио да певам химну њихове земље. Рекао сам му да је не знам, на шта ми је он одговорио: „Певај онда химну своје земље.“ Кад сам му рекао да не знам ни њу, приморао ме је да 45 минута стојим окренут ка зиду. Срећом, с временом су браћа издејствовала да будем пуштен на слободу.

 Схватили смо да се ситуација у земљи неће поправити и убрзо смо били замољени да се преселимо у Замбију. Док смо прелазили границу, осећања су нам била помешана. Били смо тужни, а у исто време смо осетили и олакшање. Размишљали смо о тих 18 година које смо провели служећи са верним мисионарима и тамошњом браћом и сестрама. Иако је било неких тешких тренутака, Јехова нас никада није оставио, увек је био уз нас. За то време смо научили свахили и француски, а Сузан и нешто мало лингала језик. Имали смо и пуно успеха у служби. Проучавали смо са више од 130 људи који су се на крају крстили. Срећни смо што смо поставили темељ на ком су браћа и сестре касније градили и то је довело до великог пораста. Врховни суд је 1993. укинуо забрану из 1986. Сада у Конгу има више од 240 000 објавитеља.

 Откад смо у Замбији, изграђена је подружница, а касније је проширена и додати су нови објекти. У овој земљи сада има три пута више објавитеља него кад смо дошли 1987.

 Шта се десило са младићем за кога су браћа мислила да неће издржати ни један месец у пуновременој служби? Уз Јеховину помоћ и подршку своје драге супруге Сузан, већ 65 година сам у пуновременој служби. За све то време, испитао сам Јехову и уверио сам се да је добар (Псалам 34:8).

 Свесни смо да ми нисмо ништа посебно. Само дајемо све од себе да одржимо обећање које смо дали Јехови кад смо му предали живот. Уздамо се у њега да ће нам и даље помагати да се не повучемо већ да верујемо и тако добијемо спасење (Јеврејима 10:39).

 Погледајте видео Дејрел и Сузан Шарп: Обећали смо Јехови да ћемо му служити целом душом.