Већина правих верника данас може проверити да ли се њихова веровања заснивају на библијским учењима. Али то није било могуће почетком 16. века. Зашто? Зато што већина људи није имала Библију на свом језику. Због тога су само неки чланови цркве могли да упореде црквена учења са оним што заиста пише у Библији. Ни свештенство није било од неке велике помоћи. „Црква у Швајцарској је била корумпирана“, каже се у једној књизи о историји цркве. „Свештенство је било неуко, сујеверно и неморално“ (History of the Christian Church).

 У таквом окружењу, Улрих Цвингли је почео да трага за истином из Библије. Шта је пронашао? Како је оно што је сазнао делио с другима? И шта ми можемо научити из његовог живота и онога у шта је веровао?

 Када је имао око 20 година, Цвингли је одлучио да постане католички свештеник. У то време се од свих који су желели да постану свештеници очекивало да студирају филозофију, црквене традиције и списе црквених отаца, али не и саму Библију.

 Како је Цвингли започео своју потрагу за библијском истином? Док је био на универзитету у Базелу, у Швајцарској, ишао је на предавања Томаса Витенбаха, који је осуђивао Цркву због продаје индулгенција. a Према једном биографу, Цвингли је од Витенбаха „сазнао да је Христ својом смрћу откупио наше грехе“ (1. Петрова 3:18). Када је разумео да нам греси могу бити опроштени једино на основу Исусове откупне жртве, одбацио је црквено учење да верске вође могу опраштати грехе у замену за новац (Дела апостолска 8:20). Па ипак, Цвингли је наставио са својим студијама и постао католички свештеник када је имао 22 године.

 У својим двадесетим, Цвингли је учио грчки како би разумео изворни језик на ком је писан такозвани Нови завет. Такође је читајући Еразмова дела сазнао да је Исус једини посредник између Бога и људи, баш као што и Библија каже (1. Тимотеју 2:5). Зато је почео да сумња у католичко учење да се Богу може приступити преко светаца.

 Цвингли је почео још озбиљније да трага за истином када је имао око 30 година. У међувремену је постао и војни свештеник, у ратовима који су се широм Европе водили за превласт над Италијом. У бици код Марињана 1515, видео је како је на хиљаде католика страдало од руку других католика. Неколико година касније, Цвингли је преписао и чак напамет научио већи део грчког дела Светог писма. До 1519. је већ живео у Цириху, политичком центру Швајцарске. С временом је постао уверен да Црква треба да одбаци сва учења која немају потврду у Светом писму. Али како ће и друге уверити у то?

 Цвингли је веровао да ће људи одбацити религиозне лажи када буду чули библијску истину. Зато, када је постао свештеник у чувеној циришкој цркви Гросминстер, осмислио је смео план: Неће више читати из лекционара b на латинском, који су свештеници вековима користили, већ ће проповедати јеванђеље директно из Библије – поглавље по поглавље, од почетка до краја. Неће се позивати на учења црквених отаца, већ ће пустити да Свето писмо објасни само себе тако што ће теже делове објаснити оним који су лакше разумљиви (2. Тимотеју 3:16).

 Цвингли је у својим проповедима истицао практичну вредност Библије. Говорио је о њеним моралним мерилима и износио је доказе против обожавања Исусове мајке Марије, упућивања молитви свецима, продаје индулгенција и неморалног понашања свештенства. Како су људи реаговали? Након његове прве проповеди, неки су рекли: „Такву проповед још нико није изнео.“ Један историчар је о католицима који су слушали Цвинглијеву проповед рекао: „Они који су престали да долазе у цркву јер су били згрожени глупошћу свештеника и њиховим скандалозним понашањем, сада су се вратили.“

 Свештенство је 1522. помоћу циришких политичара покушало да сузбије све што се косило са црквеним доктринама. Због тога је Цвингли био оптужен за јерес. Будући да није желео да се одрекне својих веровања, напустио је положај католичког свештеника.

 Цвингли више није био свештеник, али је и даље јавно заступао своја гледишта. Био је популаран међу народом због својих проповеди и тако је стекао утицај у политичким круговима Цириха. То је искористио у намери да покрене верске реформе у Цириху. На пример, 1523. је уверио власти да забране сва верска учења која се не могу доказати Светим писмом. Наредне године их је убедио да законом забране идолопоклонство. Градски челници су у сарадњи с неким локалним свештеницима и уз подршку народа спровели масовно уништавање олтара, идола, кипова и реликвија. „Ако се изузму пустошења цркава у доба Викинга, Западна црква никада није доживела тако циљано уништавање“, каже се у књизи Zwingli—God’s Armed Prophet. До 1525, Цвингли је убедио власти да се црквени објекти претворе у болнице и да дозволе монасима и опатицама да ступају у брак. Такође је предложио да миса буде замењена једном једноставном церемонијом која се заснива на обрасцу из Библије (1. Коринћанима 11:23-25). Историчари кажу да је Цвингли ујединио утицајне људе из цркве и политичких кругова и положио темељ за Реформацију и протестантску веру.

 Цвинглијев најзначајнији подухват је превођење Библије. Током 1520-их је предводио групу изучавалаца који су имали једноставан приступ. Читали би стих из оригиналног хебрејског и грчког текста и из признатих превода, укључујући и грчку Септуагинту и латинску Вулгату. Онда би разговарали о значењу тог стиха и записали би до којих су закључака дошли. Тако је 1531. објављен целокупан превод познат као Циришка Библија.

 Иако је Цвингли био верник, није толерисао другачије размишљање и био је суров. На пример, 1525. је учествовао у суђењу анабаптистима, који се нису слагали с његовим гледиштем да треба крштавати децу. Када су касније судови изрицали смртну казну свакоме ко је и даље био против крштавања деце, он се није супротстављао тако тешкој пресуди. Осим тога, подстицао је политичке вође да реформе спроводе помоћу војне силе. Међутим, неколико швајцарских католичких кантона је успело да се одупре његовим реформама. То је довело до грађанског рата. Цвингли је са циришким војницима отишао на бојно поље, где је погинуо када је имао 47 година.

 Иако није толико познат као утицајни протестантски реформатори Мартин Лутер и Жан Калвин, Улрих Цвингли је оставио траг у историји. Много радикалније се одвојио од римокатолицизма него Лутер. Захваљујући његовим залагањима, људи су касније лакше прихватили Калвинове идеје. Због тога је назван трећим човеком Реформације.

 Цвингли је иза себе оставио мешовито наслеђе. Да би ширио своја веровања, дубоко се уплео у политику и учествовао је у ратовима. Тиме није тесно следио Исуса Христа, који се није мешао у политику већ је говорио ученицима да воле своје непријатеље, а не да их убијају (Матеј 5:43, 44; Јован 6:14, 15).

 Па ипак, Цвингли је остао упамћен по марљивом проучавању Библије и по томе што је делио с људима оно што је сазнао. Разумео је многа библијска учења и помагао је другима да их прихвате.