РЕБЕКА посматра кршевит предео око себе док полако пада мрак. Након неколико недеља, колико путују, коначно се навикла на неудобно путовање на камили. Харан, њен родни град, остао је далеко иза ње, стотинама километара на североистоку. Можда више никада неће видети своју породицу. По глави јој се врзма толико питања о свему што је чека, посебно сад кад су већ скоро стигли.

Њихов караван је прешао добар део Ханана и сада пролази кроз негостољубиво подручје Негева (Постанак 24:62). Ребека вероватно успут види стада оваца. Земља је овде прилично сува и неплодна да би се на њој живело од земљорадње, али зато има доста пашњака. Човек који је води и те како познаје овај крај. Он носи толико добрих вести свом господару — Ребека ће постати Исакова жена. Међутим, она се сигурно пита како ће јој изгледати живот у овој земљи. Како изгледа њен младожења, Исак? Никада се нису ни срели. Да ли ће му се свидети када је буде видео? А хоће ли се он њој свидети?

Данас у већем делу света уговорени бракови нису уобичајени. Међутим, на неким местима је то нешто сасвим нормално. Где год да живите, сложићете се с тим да је Ребека кренула у непознато. Била је заиста храбра жена с јаком вером. Ове особине су свима нама и те како потребне када се суочавамо с променама у животу. Осим што је била верна, Ребека је имала још лепих особина за које можемо рећи и да су ретке.

Ребека није могла ни да замисли да ће један сасвим обичан дан испуњен свакодневним пословима довести до огромне промене у њеном животу. Она је одрасла у Харану, граду у Месопотамији, или негде у његовој близини. Њени родитељи су се разликовали од већине становника тог места по томе што нису обожавали бога месеца, Сина. Њихов Бог био је Јехова (Постанак 24:50).

Ребека је израсла у прелепу девојку. Али она није била само лепа, него и вредна и честита. Њена породица је била довољно имућна да има слуге, али то не значи да су Ребеку размазили нити да су се опходили с њом као с принцезом. Васпитали су је да не зазире од напорног рада. Попут многих жена тог времена, обављала је и неке теже послове, као што је доношење воде за породицу. Чим би се приближило вече, она би ставила крчаг на раме и запутила се ка бунару (Постанак 24:11, 15, 16).

Након што је једне вечери напунила свој крчаг, притрчао јој је један старији непознат човек и рекао јој: „Молим те, дај ми мало воде из свог крчага.“ Била је то скромна и љубазна молба. Ребека је видела да је прешао дуг пут. Зато је брзо спустила свој крчаг и дала му да пије свежу, хладну воду, све док није утолио жеђ. Видела је да у близини стоји његових десет камила, а да је корито за воду празно. Приметила је да је овај благи човек нетремице гледа, па се потрудила да му помогне колико год је могла. Рекла је: „Захватићу воде и за твоје камиле да се напију“ (Постанак 24:17-19).

Занимљиво је да се Ребека није само понудила да сипа камилама воду већ да их напоји. Уколико је веома жедна, једна камила може попити скоро сто литара воде. Да је свих десет камила било толико жедно, то би значило да она треба да их поји сатима и сатима. Како се испоставило, камиле нису биле толико  жедне. * Али Ребека то није могла знати кад се понудила да их напоји. Била је вољна да уради све што је потребно, колико год то труда изискивало, да би показала гостољубивост према овом старијем човеку. Он је прихватио њену помоћ. Задивљено је посматрао док је по ко зна који пут одлазила до бунара, пунила крчаг и враћала се да сипа воду у корито (Постанак 24:20, 21).

Доста тога можемо научити од Ребеке. Живимо у времену када себичност превазилази сваку меру. Библија је прорекла да ће људи постати себични, без икакве жеље да се труде око других (2. Тимотеју 3:1-5). Будући да хришћани настоје да се боре против те склоности, веома ће им значити да дубоко размишљају о примеру ове младе жене која је била спремна да небројено пута иде до бунара и назад да би помогла једном незнанцу.

Ребека је сигурно приметила да је тај човек нетремице посматра. У томе није било ничег непристојног. Он је само изражавао своје чуђење, дивљење и радост. Када је Ребека завршила с појењем камила, дао јој је поклон — скупоцени накит! Затим ју је питао: „Кажи ми, молим те, чија си кћи. Има ли у кући твог оца места за нас да преноћимо?“ Кад му је рекла из чије је породице, овај човек се још више обрадовао. Сва одушевљена, она је још рекла: „Имамо и сламе и доста хране за стоку, а и места да се преноћи.“ Била је то прилично великодушна понуда, будући да овај старији човек није путовао сам. Након што му је понудила преноћиште, пожурила је да исприча мајци шта се десило пре него што он стигне (Постанак 24:22-28, 32).

Ребека је васпитавана тако да буде гостољубива. То је још једна врлина која данас полако ишчезава, а коју прави хришћани желе да негују. Нема сумње да је овој девојци вера у Бога помогла да развије и ту и друге лепе особине. Вера у Бога и нама може помоћи да будемо гостољубиви. Јехова је гостољубив тако што је великодушан према свима. Он жели да и његове слуге буду такве. Када смо гостољубиви, чак и према онима који нам то никада неће моћи узвратити, ми угађамо нашем небеском Оцу (Матеј 5:44-46; 1. Петрова 4:9).

Ко је у ствари био тај старији човек ког је Ребека срела код бунара? Био је то слуга Аврахама, који је био брат Ребекиног деде. Зато је он тако лепо дочекан у кући Ватуила, Ребекиног оца. Аврахамов слуга се вероватно звао Елијезер. * Домаћини су га понудили јелом, али је он одбио да једе све док не каже разлог своје посете (Постанак 24:31-33). Можемо га замислити како узбуђено прича, будући да је управо својим очима видео како га је његов Бог, Јехова, водио током путовања. Како је заправо изгледао тај пут?

Замисли како Елијезер прича, док Ватуило, Ребекин отац, и Лаван, њен брат, упијају сваку његову реч. Испричао им је како је Јехова веома благословио Аврахама у Ханану и да су он и Сара добили сина Исака, који ће све наследити. Аврахам је свом слуги дао важан задатак — да међу Аврахамовим рођацима у Харану нађе жену за Исака (Постанак 24:34-38).

Аврахам је заклео Елијезера да не тражи жену за Исака међу Хананцима. Они нису обожавали Јехову нити су га поштовали. Аврахам је знао да ће их Јехова у своје време казнити за њихова зла дела. Зато није желео да се његов вољени син ни на који начин веже с тим неморалним људима. Такође је знао да ће Исак имати важну улогу у испуњењу Божјих обећања (Постанак 15:16; 17:19; 24:2-4).

Елијезер је наставио да прича о томе како је дошао до бунара и помолио се Јехови. Он је заправо у молитви тражио од Јехове да му покаже коју девојку да изабере за Исака. Замолио га је да учини да та девојка дође на бунар и да се, када је он замоли да му да воде, понуди да напоји и његове камиле (Постанак 24:12-14). Када је Ребека дошла на бунар, све се управо тако одиграло! Можемо само да замислимо како се она осећала ако је чула шта је Елијезер причао њеној породици.

Елијезерова прича је снажно утицала на Ватуила и Лавана. Они су рекли: „Ово је од Јехове.“ Затим су у складу с обичајима тог времена уговорили брак, то јест обећали су да ће Исаку дати Ребеку (Постанак 24:50-54). Да ли то значи да Ребека није имала право гласа?

Неколико недеља пре тога, Елијезер је управо о томе разговарао с Аврахамом и питао га: „Шта ако девојка не пође са мном?“ Он му је одговорио: „Бићеш ослобођен заклетве коју си ми дао“ (Постанак 24:39, 41). У Ватуиловој кући такође су се узимале у обзир жеље девојке. Елијезер је био толико срећан због тога што је његов пут био успешан да је већ следећег јутра питао да ли би Ребека могла одмах да пође с њим. Међутим, њена породица је желела да она остане с њима барем још десет дана. На крају су одлучили да ту ствар реше на следећи начин: „Позовимо девојку да чујемо шта она каже“ (Постанак 24:57).

Била је то велика прекретница у Ребекином животу. О чему је све могла да размишља у том тренутку? Да ли је замолила свог оца и брата да је поштеде одласка у непознато, рачунајући на њихову наклоност према њој? Или је сматрала чашћу што може учествовати у свим тим догађајима које је очигледно водио Јехова? Њен одговор открива шта је мислила о тој изненадној промени у свом животу, која ју је можда помало и плашила. Она је једноставно рекла: „Хоћу“ (Постанак 24:58).

Ребека је била заиста изузетна млада жена! Од ње можемо пуно тога научити, без обзира на то какви су обичаји поводом склапања брака уобичајени у месту у ком живимо. Ребеки је било најважније да угоди Јехови, а не да удовољи својим жељама. Божја Реч и даље пружа најбоље савете за брак, и када је у питању избор брачног друга и када се ради о томе како бити добар муж, односно жена (2. Коринћанима 6:14, 15; Ефешанима 5:28-33). Мудро је да се угледамо на Ребеку тако што ћемо доносити одлуке којима ћемо угодити Богу.

Ватуилова породица је испратила и благословила Ребеку. Она је затим с Девором, својом некадашњом дојиљом, и још неколико  слушкиња кренула на пут с Елијезером и његовим људима (Постанак 24:59-61; 35:8). Убрзо су се иза њих могли видети само обриси Харана. Пут је био доста дуг. Морали су да пређу око 800 километара, што је трајало отприлике три недеље. Такав пут је био прилично напоран. На подручју на ком је Ребека одрасла камиле су биле уобичајене животиње, али не можемо тврдити да је она била искусан јахач. Према ономе што Библија каже о њеној породици, можемо закључити да су они чували стада, а не да су били трговци који су путовали на камилама (Постанак 29:10). Људи који први пут јашу камиле обично се жале на неудобност, чак и када се ради о врло кратким раздаљинама.

У сваком случају, Ребека се радовала оном што је чека и сигурно желела да од Елијезера што више сазна о Исаку и његовој породици. Можемо замислити овог старијег човека како увече седи поред ватре и прича јој о обећањима која је Јехова дао свом пријатељу Аврахаму. Бог ће из Аврахамове лозе изабрати једног потомка који ће донети благослове читавом човечанству. Какво је само страхопоштовање могла осећати у свом срцу када је схватила да ће се Јеховино пророчанство испунити преко њеног будућег мужа Исака и, на крају крајева, преко ње (Постанак 22:15-18).

Коначно је дошао дан који смо описали на почетку чланка. Док је караван пролазио кроз Негев и полако се спуштало вече, Ребека је угледала човека који је ходао пољем. Изгледао је као да о нечему дубоко размишља. Библијски запис о овом сусрету каже да је Ребека брзо сишла с камиле, можда чак и не сачекавши да се животиња спусти. Затим је упитала Елијезера: „Ко је онај човек који нам преко поља иде у сусрет?“ Кад јој је рекао да је то Исак, она се покрила велом (Постанак 24:62-65). Био је то гест дубоког поштовања према њеном будућем мужу. Данас тај гест некима може деловати прилично старомодно. Међутим, како год то данас деловало, Ребека је тиме показала колико је била понизна. Сви ми можемо доста научити од ње, како жене тако и мушкарци, јер ко од нас може рећи да је у довољној мери развио ту особину?

Исак, који је тада имао око 40 година, још увек је жалио због губитка своје мајке Саре, која је умрла око три године раније. Нема сумње да је Исак био осећајан човек дубоких емоција. Како је лепо што је један такав човек добио тако вредну, гостољубиву и понизну жену! Како су се њих двоје слагали? Библија једноставно каже да ју је он заволео (Постанак 24:67; 26:8).

И данас, након око 39 векова, лако је волети Ребеку. Једноставно не можемо а да се не дивимо њеној храбрости, марљивости, гостољубивости и понизности. Сви ми, било да смо млађи или старији, мушкарци или жене, у браку или сами, можемо толико тога научити од Ребеке, која је имала изузетну веру!