Да ли сте некада били болесни? Можда сте се тако брзо опоравили да сте и заборавили на то. Туга не пролази тако брзо. „Не постоји начин да се смрт драге особе ’преболи‘“, написао је др Алан Вулфелт у својој књизи (Healing a Spouse’s Grieving Heart). Међутим, он је додао: „Време и подршка других ублажиће вашу тугу.“

Узмимо као пример патријарха Аврахама. Како је он реаговао кад му је жена умрла? У изворном библијском тексту се каже да је он „почео“ да жали и оплакује Сару. Израз „почео да жали“ носи мисао да му је требало времена да се избори са својим губитком. * Још један пример је Јаков, коме су пренели лажну вест да је његовог сина Јосифа растргла дивља звер. Он је „дуго туговао“ за својим сином и породица није могла да га утеши. Неколико година касније, и даље је осећао велики бол при помисли на изгубљеног сина (Постанак 23:2; 37:34, 35; 42:36; 45:28).

Слично се и данас осећају многи којима је смрт одузела драгу особу. Навешћемо два примера.

• „Мој муж, Роберт, погинуо је 9. јула 2008. То кобно јутро било је исто као и свако друго. Након доручка, пре него што је кренуо на посао, као и увек смо се загрлили, пољубили и рекли једно другом ’волим те‘. Иако је прошло шест година од тада, бол није уминуо. Мислим да никада нећу преболети тај губитак“ (Гејл, 60 година).

• „Иако сам остао без жене пре више од 18 година, и даље ми страшно недостаје. Кад сам у природи и видим нешто лепо, одмах се сетим ње и помислим како би се само она радовала кад би то видела“ (Етјен, 84 године).

Јасно је да су таква болна, дуготрајна осећања потпуно природна. Свака особа тугује на свој начин и зато није мудро никога осуђивати због тога како реагује на смрт драге особе. У исто време, не треба ни себе да осуђујемо ако нам се чини да је наша жалост претерана. Како се можемо изборити с болним осећањима?