У првој библијској књизи пише да је Бог првом човеку, Адаму, рекао: „Са сваког дрвета у врту слободно једи док се не наситиш. Али с дрвета спознања добра и зла не смеш јести, јер оног дана када будеш јео с њега, сигурно ћеш умрети“ (Постанак 2:16, 17). Да је Адам послушао ову Божју заповест, никада не би умро. Заувек би живео у еденском врту.

Међутим, Адам није остао послушан Богу и окусио је забрањени плод, који му је дала његова жена, Ева (Постанак 3:1-6). Последице те непослушности осећамо и ми данас. Апостол Павле је рекао: „Преко једног човека [је] у свет ушао грех и преко греха смрт, и тако се смрт проширила на све људе јер су сви сагрешили“ (Римљанима 5:12). Нема сумње да је човек о ком се овде говори Адам. Али који грех је починио и зашто је то водило до смрти?

Намерно кршење Божјих заповести је грех (1. Јованова 3:4). Адам је управо то учинио. Казна за тај грех је смрт, баш као што је Бог и рекао. Докле год би Адам и његови потомци били послушни Богу, не би умрли. Дакле, Бог није створио људе тако да умиру, већ да живе вечно.

Очигледно је да се „смрт проширила на све људе“, као што стоји у малопре поменутом  стиху. Али да ли неки нематеријални део нас наставља да живи након смрти тела? Многи верују у то. Међутим, то би значило да је Бог слагао Адама када је рекао да ће умрети ако буде окусио плод. Ако након смрти неки део нас наставља да живи у неком другом свету, онда смрт није никаква казна за грех. Али Свето писмо каже: „Није могуће да Бог лаже“ (Јеврејима 6:18). Заправо је Сатана тај који је лагао када је Еви рекао: „Сигурно нећете умрети“ (Постанак 3:4).

Дакле, веровање у то да негде настављамо да живимо након смрти темељи се на лажи. Али да ли онда човек уопште има душу и да ли је она бесмртна? Осврнимо се на то шта Библија каже о души.

У библијском запису о стварању пише: „Јехова Бог је створио човека од земаљског праха и удахнуо му у ноздрве дах живота, и човек је постао жива душа“ (Постанак 2:7). Израз „жива душа“ превод је хебрејске речи нефеш, * која дословно значи „биће које дише“.

Дакле, човек није добио бесмртну душу, већ је он сам постао душа. Због тога се нигде у Библији не може пронаћи израз „бесмртна душа“.

Ако у Библији нигде не пише да човек има бесмртну душу, одакле онда потиче то учење?

Херодот, грчки историчар из петог века пре н. е., рекао је да су Египћани „први  заступали веровање о бесмртности душе“. Вавилонци су такође веровали у загробни живот. У време када је Александар Велики освојио Блиски исток, 332. пре н. е., и грчки филозофи су увелико заступали ово учење. Оно се убрзо проширило целим Грчким царством.

Есени и фарисеји, две јеврејске секте у првом веку, такође су веровали да имамо бесмртну душу. У једној енциклопедији о јеврејском народу стоји: „Идеја о бесмртности душе је до Јевреја дошла преко грчких мислилаца, нарочито Платона“ (The Jewish Encyclopedia). Јосиф Флавије, јеврејски историчар из првог века, рекао је да ово учење потиче из грчке митологије, чиме је потврдио да се оно не заснива на Светом писму.

Грчка култура није губила свој утицај и оставила је трага и на хришћанство. Чак и су они који су се изјашњавали као хришћани прихватили паганско учење о бесмртности душе. Према речима историчара Јоне Лендеринга, „није било тешко пренети Платонову филозофију у хришћанство пошто је Платон претпостављао да је наша душа некада живела у бољем свету и да је затим доживела пад“. Тако се паганско веровање о бесмртној души увукло у цркве хришћанског света и постало је једно од њихових главних учења.

Апостол Павле је хришћане упозорио следећим речима: „Надахнута објава изричито каже да ће у будућим временима неки отпасти од вере, слушајући заводљиве надахнуте објаве и учења демона“ (1. Тимотеју 4:1). Учење о бесмртној души је само једно од „учења демона“. Оно не потиче из Светог писма, већ из филозофије и из паганских религија.

Али нисмо остављени у незнању. Исус је рекао: „Упознаћете истину и истина ће вас ослободити“ (Јован 8:32). Истина из Библије нас ослобађа многих заблуда о Богу и сврси нашег постојања. Захваљујући њој знамо да нема разлога да будемо сујеверни и да се држимо обичаја повезаних с мртвима. (Видети оквир „ Шта се догађа с човеком након смрти?“)

Бог није намеравао да људи живе на земљи само 70 или 80 година, а да затим пређу у неки други свет где ће живети вечно. Он је створио човека да заувек живи на овој прелепој планети, што показује да нас много воли. Ту своју намеру ће ускоро и остварити (Малахија 3:6). То потврђују следеће речи: „Праведници ће поседовати земљу, и заувек ће на њој живети“ (Псалам 37:29).