БИЛО је то једног недељног јутра почетком 1520-их. Мештани Моа, градића надомак Париза, нису могли да верују својим ушима. У цркви су слушали како се јеванђеља читају на њиховом матерњем језику, француском, а не на латинском!

Иза тога је стајао библијски преводилац Жак Лефевр д’Етапл (латинско име му је било Јакобус Фабер Стапуленсис). Он је касније једном свом добром пријатељу написао: „Не можеш ни замислити какву је ватру Бог распламсао у срцу обичних људи према његовој Речи.“

У то време су Католичка црква и париски теолози били против тога да се Библија преводи на језик обичног народа. Зашто је онда Лефевр превео Библију на француски? И како је успео да помогне људима да разумеју Божју Реч?

Пре него што је почео да преводи Библију, Лефевр се посветио анализи класичних дела из филозофије и теологије, с циљем да дође до њиховог изворног значења. Он је приметио да су та стара дела током векова била измењена јер су се погрешно тумачила или су погрешно превођена. У потрази за изворним значењем тих старих преписа, почео је да изучава званичну Библију Католичке цркве, латинску Вулгату.

Пажљивим истраживањем Библије, дошао је до закључка да „једино проучавање истине која долази од Бога доноси [...] највећу срећу“. Тако је Лефевр престао да се бави филозофијом и сву своју енергију посветио је превођењу Светог писма.

Лефевр је 1509. године објавио Петоструки псалтир, упоредну студију пет латинских превода Псалама, * од којих је један био његова ревизија Псалама из Вулгате. За разлику од теолога његовог доба, он се трудио да пренесе библијски текст на што природнији начин. Његове методе тумачења дубоко су утицале на друге библисте и реформисте. (Видети оквир „ Лефевров утицај на Лутера“.)

По рођењу католик, Лефевр је био уверен да би препород цркве био могућ само ако би народ био поучаван истини из Светог писма. Али како је народ могао разумети Свето писмо када је оно углавном постојало само на латинском?

Лефевр је волео Божју Реч и зато је решио да је учини доступном што већем броју људи. Тако је у јуну 1523. објавио превод јеванђеља̂ на француски. Било је то џепно издање у два тома. Овај мали  формат је био упола јефтинији од стандардног издања, па су и сиромашни могли да га приуште себи.

Народ је био одушевљен. И мушкарци и жене су толико желели да читају Исусове речи на свом матерњем језику да је првих 1 200 примерака било распродато за само неколико месеци.

У предговору свог превода јеванђеља̂, Лефевр је објаснио да их је превео на француски да би „обични чланови“ цркве „разумели истину из јеванђеља у истој мери као и чланови цркве који знају латински“. Али зашто је Лефевр толико желео да помогне обичном народу да сазна библијску истину?

Он је и те како био свестан тога колико су људска учења и филозофија утицале на Католичку цркву (Марко 7:7; Колошанима 2:8). Био је уверен да је дошло време да се јеванђеља „објаве по целом свету у свој својој чистоти тако да људи више не би били заведени лажним људским учењима“.

Лефевр је настојао и да оповргне лажне аргументе оних који су били против тога да се Библија преведе на француски. Разоткрио је њихово лицемерје када је рекао: „Ако не желе да обичан народ чита  јеванђеља на свом језику, како ће га поучити свим Исусовим заповестима?“ (Римљанима 10:14).

Није чудо што су теолози са Париског универзитета, Сорбоне, одмах покушали да ућуткају Лефевра. У августу 1523, успротивили су се говорећи да библијски преводи и објашњења на језику народа „наносе штету цркви“. Да се француски краљ Франсоа I није умешао, Лефевр би завршио као јеретик.

Лефевр није дозволио да га оштре критике одврате од превођења Библије. Године 1524, након што је завршио превод грчког дела Светог писма, такозваног Новог завета, објавио је и превод Псалама на француски да би се верници могли молити „с још више жара и посвећености“.

Теолози са Сорбоне су из истих стопа кренули да прочешљавају Лефевров превод. Убрзо су наредили да се његов превод грчког дела Светог писма јавно спали, а за нека његова друга дела су рекли да су „сродна Лутеровој јереси“. Када су га позвали да образложи своје гледиште, Лефевр није хтео да улази у сукоб с њима, већ је побегао у Стразбур. Тамо је у тајности наставио да преводи Библију. Иако су неки мислили да се понео кукавички, Лефевр је сматрао да је то био најбољи начин да одговори онима који нису ценили драгоцене „бисере“ библијске истине (Матеј 7:6).

Скоро годину дана је био ван Француске, а онда га је краљ Франсоа I узео за учитеља свог четворогодишњег сина Шарла. Уз тај посао, Лефевр је имао довољно времена да заврши свој превод Библије. Године 1530, његов превод целокупне Библије одштампан је ван Француске, у белгијском граду Антверпену, уз дозволу цара Карла V. *

Целог живота, Лефевр се надао да ће Црква оставити људска предања и вратити се изворном значењу Светог писма. Чврсто је веровао да „сваки хришћанин има право, штавише и дужност, да чита и проучава Библију“. Зато се толико трудио да учини Библију доступном свима. Иако му се жеља да се ставови Цркве промене није остварила, неоспоран је значај онога што је урадио — помогао је обичном народу да разуме Божју Реч.