МОЈ отац, Артур, као младић је био веома побожан и желео је да постане методистички свештеник. Међутим, предомислио се кад је дошао у контакт с Истраживачима Библије и почео да чита њихову литературу. Крстио се 1914. кад је имао 17 година. Тада је почео Први светски рат и он је добио позив за војску. Међутим, одбио је да узме оружје и због тога је провео десет месеци у затвору Кингстон у Онтарију у Канади. Након што је пуштен, започео је с пуновременом службом као колпортер, како се сада називају пионири.

Године 1926, мој отац се оженио с Хејзел Вилкинсон, чија је мајка упознала истину 1908. Родио сам се 24. априла 1931, као друго од њихово четворо деце. За нашу породицу је служење Јехови било најважније. Мој отац је дубоко ценио истину из Библије и трудио се да и у нас усади такво цењење. Као породица смо редовно учествовали у служби од куће до куће (Дела 20:20).

Године 1939, почео је Други светски рат, а наредне године је у Канади забрањено дело Јеховиних сведока. У школама се неговао дух патриотизма и деца су морала да поздрављају заставу и певају химну. Међутим, мојој старијој сестри, Дороти, и мени учитељи су обично дозвољавали да тада изађемо из учионице. Али једног дана је моја учитељица покушала да ме понизи тако што ме је назвала кукавицом. Зато ме је након наставе, неколико ђака напало и оборило на земљу. Али овај напад је заправо ојачао моју одлучност да се држим заповести: „Богу се морамо покоравати, а не људима“ (Дела 5:29).

 Јула 1942. кад сам имао 11 година, крстио сам се на једној фарми у једном резервоару с водом. Током школског распуста, уживао сам да служим као феријални пионир, како се данас зову помоћни пионири. Једне године сам с тројицом браће отишао на север Онтарија, где смо на недодељеном подручју проповедали дрвосечама.

С пуновременом службом сам започео 1. маја 1949. Убрзо након тога, позван сам да помогнем око градње у канадском Бетелу, а онда сам 1. децембра постао члан бетелске породице. Радио сам у штампарији и учио како да управљам машином за равну штампу. Неколико седмица сам радио у трећој смени док се штампао трактат који је говорио о прогонству Јеховиних сведока у Канади.

Касније сам радио у Службеном одељењу. Био сам задужен да интервјуишем пионире који су посећивали подружницу пре него што су одлазили да проповедају у Квибеку, где су у то време наша браћа доживљавала жестоко прогонство. Међу њима је била Мери Зазула из Едмонтона у Алберти. Када су она и њен старији брат, Џо, почели да проучавају Библију, то се није свидело њиховим родитељима који су били православци, па су их избацили из куће. Обоје су се крстили у јуну 1951, а шест месеци касније су почели с пионирском службом. Током интервјуа, био сам задивљен тиме колико Мери воли Јехову. Сећам се да сам помислио да је то девојка с којом бих се оженио. Венчали смо се девет месеци касније, 30. јануара 1954. Недељу дана касније, позвани смо на обуку за путујућу службу. Наредне две године, служили смо у једној покрајини на северу Онтарија.

Како је широм света дело проповедања напредовало, појавила се потреба за мисионарима. Мери и ја смо мислили да би, будући да смо преживели канадске ледене зиме и досадне комарце током лета, могли преживети било где. Тако смо у јулу 1956. завршили 27. разред Библијске школе Галад и послати смо да служимо у Бразилу. Тамо смо стигли у новембру те године.

Када смо стигли у подружницу у Бразилу, почели смо да учимо португалски. Након што смо научили неке основне изразе и упамтили увод за понуду часописа од једног минута, кренули смо у службу проповедања. Уколико би станар показао занимање за библијску истину, прочитали бисмо му стих који говори о животу у новом свету. Првог дана у служби, срели смо једну госпођу која је веома пажљиво слушала, тако да сам јој прочитао стихове из Откривења 21:3, 4. Онда сам се онесвестио! То ми се десило  јер се још нисам навикао на врућину и на влажно време. Врућине су ми и касније задавале проблеме.

Као мисионари смо најпре служили у граду Кампосу, где сада постоји 15 скупштина. Међутим, када смо ми стигли, у граду је била само једна мала група и мисионарски дом у ком су живеле четири сестре: Естер Трејси, Рамона Бауер, Луиза Шварц и Лорејн Брукс (сада Волен). Мој задатак у мисионарском дому је био да помажем око прања веша и да скупљам дрва за потпалу како бисмо спремали оброке. Једног понедељка, након разматрања Стражарске куле, имали смо и неочекиваног госта. Док смо причали о томе како нам је протекао дан, моја жена је мало прилегла на кревет. Када је након неког времена подигла главу, испод јастука је извирила змија. Нисмо могли да се смиримо све док се нисмо решили те змије.

Након што смо годину дана учили португалски, наименован сам за покрајинског надгледника. Служили смо у сеоским подручјима где није било струје, где смо спавали на простиркама и путовали коњима и запрежним колима. Једном приликом смо путовали возом до града који се налазио у планинама, како бисмо проповедали на недодељеном подручју. Тамо смо изнајмили једну собу. Подружница нам је том приликом послала 800 часописа које је требало да поделимо у служби. Морали смо више пута да идемо до поште како бисмо покупили пакете с литературом и затим их носили до нашег смештаја.

Године 1962, широм Бразила су се одржавали Семинари за наименовану браћу. Зато сам шест месеци путовао без Мери, како бих држао часове на семинарима. Био сам у Манаусу, Белему, Форталези, Ресифеу и Салвадору. Док сам био у Манаусу, добио сам задужење да се побринем око организације регионалног конгреса у тамошњем познатом позоришту. Међутим, настао је један проблем. Због обилних падавина, пијаћа вода је била загађена и нисмо је имали довољно. Такође, нисмо имали ни пристојно место где бисмо спремали оброке за браћу и сестре. Обратио сам се једном официру тамошње војске и објаснио сам му какав проблем имамо. Био је веома љубазан и обезбедио нам је пијаћу воду. Такође је послао војнике да подигну два велика шатора у којима су биле смештене кухиња и кантина.

Док сам био одсутан, Мери је сведочила на једном пословном подручју где људи нису били заинтересовани за Библију. Они су дошли из Португала у Бразил како би зарадили новац. Пошто је била обесхрабрена, рекла је неким бетелским радницима: „Последње место на земљи где бих желела да  живим је Португал.“ Убрзо након тога добили смо једно писмо. У њему је стајало да смо позвани да служимо у Португалу где је дело проповедања било под забраном. Мери је била у шоку! Али ипак смо прихватили позив да се преселимо.

У августу 1964. стигли смо у Лисабон. Нашу браћу је стално пратила португалска тајна полиција. Зато је било најбоље да неко време не ступимо у контакт с тамошњим Сведоцима. На почетку, док смо чекали да добијемо визу, изнајмили смо једну собу. Касније кад смо добили визе, изнајмили смо стан. У јануару 1965. коначно смо ступили у контакт с подружницом. Били смо пресрећни што смо након пет месеци могли да присуствујемо састанку!

Пошто је дело било забрањено, састанци су се одржавали у домовима браће, уместо у Дворанама Краљевства. Због тога је полиција редовно упадала у њихове куће. Стотине браће и сестара је привођено у станицу на испитивање. Полицајци су их посебно малтретирали како би сазнали имена браће која су водила састанке. Да би заштитили једни друге, браћа су престала да користе презимена и звали су једни друге по имену, на пример Хосе или Пауло. Тако смо и ми почели да радимо.

Наша главна брига била је да браћи обезбедимо духовну храну. Мери је имала задатак да на посебним папирима прекуцава чланке из Стражарске куле и друге публикације. Ти папири су касније служили као матрице за прављење додатних копија.

У јуну 1966. у Лисабону је одржано једно важно суђење. Свих 49 чланова скупштине Фејџо оптужено је за присуствовање илегалном састанку у једном приватном дому. Да бисмо се припремили за суђење, вежбали смо тако што сам ја глумио тужиоца који покушава да докаже њихову кривицу. Међутим, као што смо претпостављали, изгубили смо случај. Свих 49 чланова је осуђено на казну затвора од 45 дана до пет и по месеци. Али дали смо изузетно добро сведочанство. Чак је адвокат који нас је заступао у завршној речи храбро цитирао речи Гамалила из првог века (Дела 5:33-39). Осим тога, новине су извештавале о нашем случају. Драго нам је што је наш адвокат пред крај свог живота почео да проучава Библију и да долази на наше састанке.

У децембру 1966, наименован сам за надгледника подружнице и провео сам доста времена у решавању правних питања. Чинили смо све што смо могли како би Јеховини сведоци били законски признати у  Португалу (Фил. 1:7). То се коначно десило 18. децембра 1974. Браћа Натан Нор и Фредерик Франц су дошли из нашег главног седишта у Португал како би с нама поделили радост. Одржана су два незаборавна састанка у Опорту и Лисабону, на којима је укупно било 46 870 присутних.

Јехова је благословио наше проповедање и на неколико острва где се говори португалски. То су Азори, Зеленортска Острва, Мадеира и Сао Томе и Принсипе. Како се број Сведока на овим острвима повећавао, била нам је потребна већа подружница. Након што је саграђена, брат Милтон Хеншел је одржао говор за посвећење 23. априла 1988. Присуствовало је 45 522 браће и сестара, укључујући и 20 мисионара који су некада служили у Португалу.

Током година, Мери и ја смо уживали у друштву верних особа од којих смо много учили. На пример, кад сам једном приликом путовао с братом Теодором Џересом који је био зонски надгледник, научио сам нешто драгоцено. Подружница коју смо посетили суочавала се с озбиљним проблемом и Одбор подружнице је чинио све што је могао. Брат Џерес их је утешио речима: „Сада је време да дозволите светом духу да уради свој део.“ Када смо пре неколико деценија посетили подружницу у Бруклину, једно вече смо седели с братом Францом и још неколико браће и сестара. Кад смо га на крају вечери замолили да нам каже нешто о својој дугогодишњој служби, брат Франц је рекао: „Мој савет је: Остани у Јеховиној земаљској организацији и у добру и у злу. Једино она испуњава Исусову заповест да се проповеда добра вест о Божјем Краљевству!“

Моја супруга и ја смо заиста уживали у својој служби. Носимо драгоцене успомене из периода кад смо посећивали различите подружнице. У тим приликама смо могли да покажемо искрену захвалност за верну службу коју су обављали и млади и стари. Храбрили смо их да истрају у својој служби.

Године су пролетеле и обоје смо ушли у девету деценију. Мери има много здравствених проблема (2. Кор. 12:9). Међутим, тешки тренуци су прочистили нашу веру и ојачали нашу одлучност да останемо уз Јехову. Када се осврнемо на године које смо посветили служењу Јехови, заиста можемо рећи да смо осетили Јеховину доброту на многе начине. *