Потребе и жеље једне бебе

ОД ЧАСА кад се роди, новорођенчету је потребна брига пуна љубави, укључујући и нежно миловање и додир. Неки лекари сматрају да су првих 12 сати након рођења веома важни. Они кажу да мајци и детету у првим тренуцима након порођаја нису потребни „ни сан, ни храна, већ да се мазе и приљубе једно уз друго, као и да гледају и слушају једно друго“. a

Родитељи инстинктивно узимају своју бебу у наручје, нежно је грле, мазе и привијају уз себе. Тако беба постаје привржена родитељима, што јој даје осећај сигурности. Осим тога, она реагује на њихову пажњу. Веза која настаје толико је снажна да ће се родитељи спремно жртвовати док се неуморно брину за дете.

Насупрот томе, новорођенче лишено родитељске љубави може дословно венути и умрети. Због тога, неки лекари сматрају да је важно да беба буде уз мајку одмах након порођаја. Они указују да би тај први контакт између мајке и новорођенчета требало да траје најмање 30 до 60 минута.

Иако се такво развијање блискости посебно истиче, у неким породилиштима је тешко, чак неизводљиво омогућити  први контакт. Новорођенчад се често одвајају од мајке како би се заштитила од добијања неке инфекције. Ипак, постоје докази да се стопа смртоносних инфекција заправо може смањити када бебе остану поред мајки. Због тога све више и више болница омогућује дужи контакт између мајке и новорођенчета.

Забринутост у вези с развијањем блискости

Неке мајке не осете наклоност према својој беби кад је први пут виде. Због тога се питају: ’Да ли ћу моћи да развијем блискост са бебом?‘ Мора се признати да неке мајке не заволе одмах своју бебу. Па ипак, нема разлога за претерану забринутост.

Чак и ако мајка не осети одмах наклоност према својој беби, она је касније може у потпуности развити. „Без обзира на то какав порођај био, он не утиче на ваш однос с дететом — нити га ствара, нити нарушава“, примећује једна искусна мајка. Ипак, ако сте трудни и осећате бојазан, мудро је да унапред разговарате о томе с вашим лекарем. Отворено кажите када и колико желите да будете са својим новорођенчетом.

„Причај са мном!“

Изгледа да постоје одређени периоди током којих су деца посебно осетљива на специфичне спољашње утицаје. Ти периоди трају неко време, а затим се завршавају. На пример, мозак малог детета с лакоћом савлађује чак и више од једног језика. Али, изгледа да се најповољнији период за учење језика завршава око пете године.

У узрасту од 12 до 14 година, учење новог језика може бити приличан изазов. Према дечјем неурологу Питеру Хутенлохеру, узрок томе је „опадање концентрације и броја синапси у пределу мозга који је повезан са учењем језика“. Јасно је да је првих неколико година живота одлучујуће за развијање те способности!

Како мала деца овладају вештином говора, што је веома важно за даљње стицање сазнања? Првенствено путем разговора с родитељима. Деца у раном узрасту нарочито реагују на утицаје других особа. „Беба... опонаша глас мајке“, примећује Бари Аронс с Технолошког института у Масачусетсу. Међутим, занимљиво је да бебе не опонашају све звукове. Као што Аронс примећује, беба „не имитира шкрипу колевке која се такође чује док мајка говори“.

Родитељи који потичу из различитих култура комуницирају са својим бебама тепајући им. Кад се родитељ обраћа беби гласом пуним љубави, њено срце брже куца. Верује се да тепање помаже детету да речи које чује лакше повеже са особом која их изговара. Без речи, беба као да каже: „Причај са мном!“

„Посвети ми пажњу!“

Познато је да током прве године живота, дете развија емоционалну приврженост према особи која се брине о њему, а то је најчешће мајка. Захваљујући таквој снажној емоционалној вези беба осећа сигурност, што јој омогућује да лакше успоставља контакт с другима него бебе којима недостаје блиска повезаност с родитељима. Сматра се  да би таква веза с мајком требало да постоји до треће године живота.

Шта се може десити ако се детету не посвећује пажња током тог одлучујућег периода када је његов ум најподложнији спољашњим утицајима? Марта Фарел Ериксон, која је више од 20 година посматрала 267 мајки и пратила развој њихове деце, изразила је следеће мишљење: „Занемаривање полако али сигурно разара дух детета све док [дете] не изгуби вољу да ствара везе с другима или да упознаје свет.“

Да би илустровао своје гледиште у вези са озбиљним последицама емоционалног занемаривања, др Брус Пери са Дечје клинике у Тексасу каже: „Ако бисте затражили од мене да изаберем између тога да се једној шестомесечној беби поломи свака кост у телу или да се два месеца занемарују њене емоционалне потребе, рекао бих да је за бебу боље да јој поломите сваку кост.“ Зашто? Према његовом мишљењу, „кости могу да зарасту, али ако дете изгуби два месеца веома важне мождане стимулације, учињена је трајна штета јер је нарушена равнотежа у његовом мозгу“. Не слажу се сви да је та штета непоправљива. Ипак, научна истраживања показују да је за правилан развој дечјег ума од пресудне важности окружење у ком се поклања велика пажња емоционалним потребама детета.

„Једноставно речено“, каже књига Infants, „[бебе] желе да воле и да буду вољене“. Кад мало дете плаче, оно често у ствари моли своје родитеље: „Посвети ми пажњу!“ Важно је да се родитељи с љубављу одазову. На основу таквог узајамног односа, беба схвата да други разумеју када им она саопштава своје потребе и тако учи да ствара друштвене везе.

„Бојим се да ћу је размазити“

Можда помислите: ’Ако реагујем сваки пут кад беба заплаче, бојим се да ћу је размазити.‘ Могуће је, мада постоје веома различита мишљења о томе. Пошто је свако дете јединствено, у већини случајева родитељи треба да одреде који је приступ најбољи. Међутим, једно недавно истраживање показује да када је новорођенче гладно, када му нешто смета или је узнемирено, његов организам ослобађа хормоне стреса. Оно изражава своју узнемиреност плачући. Када родитељ реагује тако што удовољи бебиним потребама, у њеном мозгу почињу да се стварају мреже ћелија које јој помажу да се умири. Такође, према речима др Меган Ганар, код бебе на чији плач родитељи брзо реагују ствара се мање хормона стреса званог кортизол. Чак и кад постане узнемирена, она се брже смири.

„У ствари, бебе на чији плач су родитељи брзо и на одговарајући начин реаговали, нарочито током првих 6-8 месеци живота, мање плачу него бебе на чији плач родитељи нису обраћали пажњу“, каже Марта Фарел  Ериксон. Такође је важно да не реагујете увек на исти начин. На пример, ако увек храните бебу или је узимате у наручје када плаче, она онда стварно може постати размажена. Понекад је довољно да беба само чује ваш глас па да се умири. Може бити корисно и ако се сагнете и нежно јој шапућете на уво. Пријаће јој и ако је помазите по леђима или стомаку.

„Беби је посао да плаче.“ То је изрека која се може чути на Оријенту. Плач је главни начин на који беба саопштава шта жели. Како бисте се осећали ако би вас игнорисали сваки пут када нешто затражите? Према томе, како ће се ваша беба, која је беспомоћна, осећати ако је занемарујете сваки пут када чезне за пажњом? Али, ко заправо треба да обрати пажњу кад беба заплаче?

Ко брине о беби?

Последњи попис становништва у Сједињеним Државама показао је да се о 54 процента деце, од рођења па до трећег разреда основне школе, поред родитеља, на различите начине редовно брину и друге особе. Често оба родитеља морају да раде како би саставили крај с крајем. Тамо где је то могуће, многе мајке узимају породиљско боловање како би се неколико недеља или месеци бринуле о својој беби. Али, ко ће се бринути након тога?

Наравно, не постоје нека стриктна правила при доношењу таквих одлука. Међутим, добро је имати на уму да је дете током овог веома важног животног периода још веома осетљиво. И отац и мајка треба заједно да озбиљно размисле о томе. Када одлучују шта да ураде, они морају пажљиво размотрити могућности.

„Постаје све јасније да чак и ако неко може омогућити својој деци да иду у вртић с најбољим програмом за одгајање и васпитање, то није замена за време које отац и мајка треба да проводе с децом“, каже др Џозеф Занга, члан Америчке педијатријске академије. Неки стручњаци су изразили забринутост због тога што особе које се старају о деци која проводе цео дан у вртићу не успевају да посвете довољно пажње сваком детету.

Свесне виталних потреба своје деце, неке запослене мајке су одлучиле да остану код куће уместо да препусте другима бригу о емоционалним потребама њихове деце. Једна жена је рекла: „Уверена сам да ми ниједан други посао не би могао пружити толико задовољства.“ Наравно, због економских притисака не могу све мајке да то учине. Многи родитељи немају другог избора осим да упишу децу у вртић, док истовремено улажу посебан труд како би им пружили пажњу и нежност када су заједно. Многи запослени самохрани родитељи такође имају мало могућности у овом погледу. Они улажу изузетне напоре како би одгајали своју децу и то чине веома успешно.

Одгајање деце може донети пуно узбуђења и радости. Међутим, то је такође тежак, захтеван посао. Како можете успети?

[Фуснота]

[Оквир⁄Слика на 6. страни]

Тихе бебе

Неки јапански лекари указују на то да има све више беба које нити плачу нити се смеју. Педијатар Сатоши Јанагисава назива их тихим бебама. Зашто су те бебе престале да показују осећања? Неки лекари верују да се то десило јер су бебе биле лишене контакта с родитељима. Ово стање је названо наметнута беспомоћност. Према једној теорији, деца престају да комуницирају када се њихове потребе за комуникацијом стално игноришу или погрешно тумаче.

Ако се беби не пружи исправан подстицај онда када је то потребно, можда се у њеном мозгу неће развити део који утиче на стварање способности уживљавања, сматра др Брус Пери, начелник психијатрије на Дечјој клиници у Тексасу. У случајевима крајњег запостављања емоционалних потреба, способност уживљавања може бити неповратно изгубљена. Др Пери верује да се злоупотреба опојних средстава и младалачка делинквенција код неких особа јављају као последица запостављања у раном узрасту.

[Слика на 7. страни]

Веза између родитеља и бебе постаје јача захваљујући комуникацији