Опет пада киша!

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ИРСКЕ

„О, не! Опет киша!“

Да ли сте икада рекли нешто слично? На пример, можда сте током лета били у посети неком лепом крају на ирској обали Атлантског океана. Надали сте се да ће бити топао, сунчан дан како бисте уживали у дивном пејзажу, а онда је дунуо снажан ветар праћен кишом. У таквим приликама, лако је сметнути с ума да би у ствари требало да будемо захвални за кишу. Без ње не бисмо постојали ни ми ни та дивна панорама!

Након што натопи земљу, киша поново пада, као да потиче из неког неисцрпног извора. Како је то могуће? Захваљујући једном задивљујућем кружном току. Да се ту не ради о некој случајности можемо се уверити чак и након кратког прегледа три најважније фазе овог животоважног процеса, наиме, испаравања, кондензације и падавина. Једна књига објашњава да је реч о једном компликованом процесу којим „управљају стабилни, непроменљиви закони“.

Испаравање

Око 97 процената воде на земљи концентрисано је у океанима. Преостали део углавном се налази у облику ледника или у језерима, затим у слојевима пропусних стена, песка или шљунка. Наравно, вода у океанима није за пиће. У вези с тим, прикладно је цитирати речи измученог морнара из песме „Балада о старом морнару“, a који је повикао да је у океанима ’вода свуд, вода свуд, ал питке ни за лек‘.

Вода из океана се може пити тек након једног дугачког и сложеног процеса. Она прво испарава прелазећи у гасовито стање, то јест у водену пару. Услед загревања сунчевим зрацима, с копна и из мора у атмосферу годишње испари око 400 000 кубних километара воде. У древно доба, један човек по имену Елијуј заслугу за то приписао је Богу, рекавши: „Он црпе капи воде из мора и цеди кишу из магле коју је направио“ (Јов 36:27, The New English Bible).

 Сама атмосфера представља „један скоро невероватно сложен систем“ који се простире до висине од више од 400 километара. У свом кружном току, вода се креће на висини од 10 до 20 километара. Овај део атмосфере, који се назива тропосфера, у књизи Our Fragile Water Planet описан је као „област која је у додиру с површином земље, сфера облака, кише, снега, урагана и торнада“.

Што је ваздух топлији, то више воде може да задржи. То је разлог због ког се рубље брже суши када је време топло и ветровито. Највише воде се налази у атмосфери тропских подручја. Међутим, можда се питате: ’Како се сва та вода креће до других подручја где је потребна?‘ То је могуће захваљујући моћним системима ветрова који окружују земљу. Њиховом настанку доприноси јединствени начин на који се земља окреће око своје осе као и то што се неки делови земљине површине загревају више од других, услед чега се атмосфера налази у сталном кретању.

У атмосфери која се стално креће налазе се огромне ваздушне масе — велика ваздушна острва унутар којих влада приближно иста температура. Која је њихова величина? Оне могу покрити подручје од неколико милиона квадратних километара. Топлије ваздушне масе настају у тропским пределима, а хладније масе у поларним областима. Оне служе као огромни транспортери атмосферских вода.

Кретање водене паре у атмосфери представља још један мајсторски осмишљен процес. Тим кретањем се топлота из јако топлих, тропских области преноси до области где она  недостаје. У супротном, на неким деловима планете температура би стално расла.

Кондензација

Иако водена пара у атмосфери обавља важну функцију, ми нећемо имати неке користи од ње уколико не доспе на земљу. На пример, атмосфера изнад пустиње Сахара садржи пуно влаге, па ипак, та област је сува. Како се та влага из атмосфере враћа на земљу? Она се најпре кондензује, то јест враћа у течни облик.

Вероватно сте видели како се водена пара кондензује у купатилу када топао ваздух од туширања дође у додир с хладнијим прозорским стаклом или огледалом. Нешто слично се дешава када се одређена количина ваздуха расхлађује како се он диже увис где влада нижа температура. Услед чега се ваздух диже? То се може догодити када маса тежег, хладнијег ваздуха потисне увис масу топлог ваздуха. Понекад на подизање ваздуха утичу планине. У другим случајевима, нарочито у тропским областима, он се подиже захваљујући конвекцијским струјама.

Међутим, можда се питате: ’У додиру са чим се кондензује пара у атмосфери?‘ Атмосфера је пуна изузетно малих честица — на пример, честица дима, прашине и морске соли. Услед хлађења ваздуха, водена пара се кондензује око тих сићушних честица које јој служе као језгро. Тада се од капљица воде формирају видљиви облаци.

Међутим, та вода не пада одмах на земљу. Зашто? На крају крајева, вода је 800 пута тежа од ваздуха. Ствар је у томе што је свака поједина капљица у облаку тако малена и лагана да може да лебди у ваздушној струји. Елијуј, споменут раније, дивио се овом фасцинантном делу кружног тока воде када је говорио о томе како ’облаци, чудесно дело [Створитељеве] савршене вештине, висе лебдећи одозго‘ (Јов 37:16, New English Bible). Зар није задивљујуће сазнање да мали паперјасти облак који лебди у ваздуху изнад вас може садржавати од 100 до 1 000 тона влаге?

Падавине

Многи облаци никада не стварају кишу, тачније речено, падавине. Релативно  је лако објаснити како вода доспева у атмосферу и како облаци плове небом. „Прави проблем је“, каже један писац, „објаснити како та вода уопште пада на земљу“ (The Challenge of the Atmosphere).

За једну малу кап кише може бити потребно „милион или више капљица из облака“. Изгледа да нико нема потпуно задовољавајући одговор на питање како се ове сићушне капљице које лебде у облаку трансформишу у око једну милијарду тона воде која сваког минута падне на земљу. Да ли се малене капљице у облаку једноставно стапају како би формирале веће капи кише? Понекад да. Вероватно на тај начин настају кишне капи у тропским подручјима. Међутим, тиме се тешко може објаснити „загонетка настајања кишних капи“ на местима као што је обала Атлантског океана у Ирској.

Тамо се сићушне капљице облака не стапају једноставно у веће капи кише. Захваљујући механизмима који се не разумеју у потпуности, оне формирају сићушне кристале леда. Они се групишу и постају ’једно од најлепших ремек-дела природе‘ — снежне пахуљице. Како снежне пахуљице постају све веће и теже, оне надвладавају узлазне ваздушне струје и почињу да падају на земљу. Уколико је довољно хладно, оне падају у виду снега — у једној просечној снежној мећави падне их на милијарде. Међутим, ако на свом путу пролазе кроз слој топлог ваздуха, снежне пахуљице се топе и претварају у кишне капи. Из тог разлога за снег се не може рећи да је смрзнута киша. Уместо тога, већи део кише, барем у подручјима са умереном климом, почиње да пада као снег који се истопи пре него што стигне до земље.

Тако киша кружи, након путовања које може бити дуго хиљадама километара и укључивати компликоване процесе који се још увек у потпуности не разумеју. Истина, киша понекад може пореметити ваше планове и послове. Међутим, овај изванредан процес омогућује да залихе воде никада не пресуше. Заиста, киша је прави благослов. Зато када следећи пут осетите кишне капи на свом лицу, можда ћете се с цењењем сетити овог дара од Бога.

[Фуснота]

[Оквир/Дијаграм на 14. страни]

Како настаје град

У књизи Weather каже се да је „град јединствен производ великих, турбулентних олујних облака“. Када се капљице у олујним облацима кондензују око сићушних језгара, понекад их ухвати снажно узлазно струјање, које их носи у делове облака који су на већој висини, чија је температура толико ниска да долази до смрзавања. На тим температурама, око почетне капи кише кондензују се друге капљице које се одмах смрзавају. Тај процес се непрестано понавља јер се залеђена кап кише креће горе-доле унутар и изван дела где се замрзава. Око залеђене капи кише сваки пут се формира нови слој леда, тако да она постаје све тежа и тежа, добијајући слојеве као код црног лука. На крају постаје толико тешка да надвладава узлазно струјање ваздуха у облаку и пада на земљу као чврсто, ледено зрно града. Књига Atmosphere, Weather and Climate каже да „понекад, зрна града могу бити јако велика, тежећи и до 760 грама“.

[Дијаграм]

(За комплетан текст, види публикацију)

град

↑ струјање навише

тачка смрзавања .........................

↓ струјање наниже

[Оквир⁄Слике на 15. страни]

Да ли сте знали?

У просеку, вода која се налази у читавој атмосфери довољна је само за око десет дана кише.

У једној летњој олуји с грмљавином може се ослободити енергија која је већа од десетоструке енергије бомби бачених на Хирошиму у Другом светском рату. Сваког дана широм света избије око 45 000 олуја с грмљавином.

Сунчева топлота није главни узрок загревања атмосфере. Већи део те топлотне енергије пролази кроз атмосферу тако да се она загрева топлотном енергијом коју зрачи површина земље.

Вода је једина материја које на земљи има у изобиљу, а која је на једном месту истовремено заступљена у три агрегатна стања — чврстом, течном и гасовитом.

Магла је заправо облак који се формира на нивоу тла.

[Дијаграм/Слике на странама 16, 17]

(За комплетан текст, види публикацију)

Облаци настају → Влага из облака

кондензацијом ослобађа се

водене паре путем падавина

↑ ↓ ↓

Вода испарава Кишне капи и снежне пахуље

услед загревања

сунчевом топлотом

↑

У океанима се налази 97

процената воде на земљи