„ПРОБУДИО сам се једног јутра када сам имао 12 година“, присећа се Џејмс, * „сео на ивицу кревета и питао се: ’Да ли ћу данас умрети?‘“ Џејмс је оболео од тешке депресије. „Целог свог живота“, каже он 30 година касније, „свакодневно сам се борио са овим емоционалним и менталним обољењем.“ Када је био млад, осећао се толико безвредно да је исцепао своје фотографије из детињства. Он каже: „Сматрао сам да нисам вредан ни да ме се сећају.“

Пошто се сви повремено боримо са осећањем туге, можда мислимо да знамо шта је депресија. Међутим, како се осећа неко ко болује од клиничке депресије?

Клиничка депресија је много више од тренутног нерасположења. То је озбиљан поремећај који често омета особу у свакодневним активностима.

На пример, више од 40 година Алваро се бори са „страхом, конфузијом, тескобом и осећањем снажне туге“. Он објашњава: „Због депресије ми је било тешко да се носим с мишљењем других о мени. Увек сам се осећао одговорним за све што би кренуло низбрдо.“ Он описује депресију као „ужасан бол за који не зна одакле долази, страх без разлога и, што је најгоре, одсуство сваке жеље да прича о томе“. Ипак, сада му је лакше јер зна узрок тих симптома. Он каже: „То што знам да се и други боре са сличним проблемима помаже ми да се осећам боље.“

Марија из Бразила која има 49 година пати од депресије која проузрокује несаницу, бол и раздражљивост и „готово непрестано осећање туге“. Када је њено обољење први пут установљено, Марија је одахнула јер је коначно сазнала узрок своје патње. „Али тада сам се забринула још више“, објашњава она, „јер само мали број њих разуме шта је то депресија, а особе које пате од ње на неки начин су обележене у друштву.“

Иако депресију понекад изазива конкретан узрок, она често без упозорења улази у нечији живот. „Над вашим животом се без видљивог разлога одједном надвију тамни облаци туге“, објашњава Ричард из Јужноафричке Републике. „Нико вам није умро и ништа страшно се није десило. Па ипак, осећате се потиштено и безвољно. И ништа не може да растера те црне облаке. Савладани сте осећањем безнадежности а не знате зашто.“

Депресија није нешто чега се треба стидети. Ипак, Ана из Бразила се тако осећала када је установљено да болује од депресије. „Осам година касније још увек се стидим себе“, признаје она. Посебно јој је тешко да се избори са душевном патњом. „Патња је понекад толико јака“, објашњава, „да осећам физички бол. Боли ме сваки мишић у телу.“ У таквим тренуцима готово је немогуће  устати из кревета. А онда наступе периоди када Ана непрестано плаче. „Толико снажно јецам и толико ме то исцрпи“, каже, „да имам осећај да ми крв више не тече венама.“

Библија признаје да људи могу клонути духом до те мере да то постане веома озбиљно. На пример, апостол Павле је изразио забринутост за једног човека кога је могла ’сломити превелика жалост‘ (2. Коринћанима 2:7). Неке депресивне особе могу бити толико оптерећене да желе само да умру. Многи се осећају попут пророка Јоне: „Боље [ми је] да умрем него да живим“ (Јона 4:3).

Шта депресивна особа може учинити како би се борила са овом мучном болешћу?