СТРАНИЦА ИЗ ИСТОРИЈЕ
Платон
Платон је био чувени грчки филозоф који је живео од око 427. до 347. пре н. е. Родио се у једној аристократској породици, вероватно у Атини, и зато је примио образовање долично имућном младом Грку. Био је под великим утицајем славног филозофа Сократа и питагорејаца — следбеника изузетног математичара и филозофа Питагоре.
ПОСЛЕ пропутовања по медитеранској регији и бављења политиком у Сиракузи, грчком граду на Сицилији, Платон се вратио у Атину где је основао Академију. Она је постала седиште математичког и филозофског истраживања и на њу се често указује као на први универзитет у Европи.
ДА ЛИ ПОСТОЈИ ВЕЗА С НАМА ДАНАС?
Платонова учења су дубоко утицала на религиозна убеђења милиона људи, укључујући и оне који се изјашњавају као хришћани. Многи од њих погрешно мисле да се та веровања темеље на Светом писму. Његово најпознатије учење је да човек има бесмртну душу која надживљава смрт физичког тела.
„Бесмртност душе [је] једна од Платонових омиљених тема.“ (Body and Soul in Ancient Philosophy)
Платон је био заокупљен животом након смрти. У књизи Body and Soul in Ancient Philosophy каже се да је „бесмртност душе једна од Платонових омиљених тема“. * Био је чврсто уверен да човек треба да „живи што праведније и побожније, те да, када умре, не би трпео казну за своје тешке грехе“ (Платон — Закони, XII књига).
КАКО СУ СЕ ПЛАТОНОВА УЧЕЊА ПРОШИРИЛА?
Платонова Академија је постојала девет векова, од 387. пре н. е. до 529. н. е. и имала је веома велик утицај. Платонове идеје су постале популарне у земљама које су биле под доминацијом Грчке и Рима. Филозоф јеврејског порекла Филон из Александрије прихватио је платонизам, а то су учиниле и многе верске вође хришћанског света. Због тога су се паганске, филозофске идеје, укључујући и ону о бесмртности душе, увукле у учења јудаизма и хришћанства.
„Целокупна хришћанска теологија зависи, барем у некој мери, од античке филозофије, првенствено од платонизма“, наводи се у једној библијској енциклопедији, „и неки хришћански мислиоци [...] заслужују да носе титулу хришћанских платониста“ (The Anchor Bible Dictionary). Упоредите оно што пише у следећим изворима.
Шта је Платон рекао: „Право биће свакога од нас [је] бесмртно, зове се душа и [приликом смрти] одлази осталим боговима да [...] положи рачун, лак за доброг, а страшан за лошег“ (Платон — Закони, XII књига).
Шта Библија каже: Душа је сам човек, то јест његов живот. Чак су и животиње душе. Приликом смрти, душа престаје да постоји. * Погледајте следеће стихове:
- „Први човек, Адам, постао је жива душа“ (1. Коринћанима 15:45).
- „Бог рече: ’Нека земља пусти из себе живе душе по својим врстама, стоку, друге животиње што се мичу и дивље животиње земаљске‘“ (Постанак 1:24).
- „Нека ми душа умре“ (Бројеви 23:10).
- „Душа која греши, она ће умрети“ (Језекиљ 18:4).
Јасно се види да Свето писмо не научава да душа надживљава смрт физичког тела. Зато размислите о овом питању: ’Да ли су моја веровања заснована на Библији или на Платоновој филозофији?‘
^ одл. 7 Иако је идеју о бесмртности душе Платон учинио популарном, он није њен творац. Тај концепт је у различитим облицима већ дуго био саставни део паганских религија као што су египатска и вавилонска.
^ одл. 12 Библија научава да мртви такорећи спавају и да чекају ускрсење (Проповедник 9:5; Јован 11:11-14; Дела апостолска 24:15). Али ако је душа бесмртна, она не може умрети и није јој потребно ускрсење.