ПРЕ пет векова, Шпанци су дошли на ово подручје. Назвали су га Костарика (богата обала), очекујући да ће пронаћи веома много злата, што се није десило. Ова земља данас није позната по некој драгоценој руди, већ по томе што има најбогатији биодиверзитет на свету.

Костариканци су познати и као Тикоси. Тај назив су добили зато што имају обичај да на крају речи додају „-ико“, правећи тако деминутиве. На пример, уместо да кажу „un momento“ (само тренутак), они ће обично рећи „un momentico“ (само мали тренутак). У свакодневном говору често користе израз „¡pura vida!“ (чист живот) како би изразили своје цењење или сагласност, или једноставно као поздрав.

Једно од уобичајених јела костариканске кухиње је gallo pinto, што дословно значи „пегави певац“. У питању су пиринач и пасуљ скувани одвојено, а затим помешани са зачинима. Ово јело се  може служити као доручак, ручак или вечера. Традиционално пиће је café chorreado — кафа која се цеди кроз платнену крпу с једног сталка, обично од дрвета.

У Костарики има око 450 скупштина Јеховиних сведока. Њихови састанци се одржавају на десет језика, укључујући и костарикански знаковни језик и два урођеничка језика — брибри и кабекар.