Пост — да ли нас приближава Богу?

„Пост помаже да се посветимо својој духовности и подсећа нас да материјалне ствари нису најважније у животу“ (КАТОЛИЧКА ВЕРНИЦА)

„Пост омогућава да остваримо духовну везу с Богом“ (ЈЕВРЕЈСКИ РАБИН)

„У мојој религији је пост обавезан. То је основни начин да покажем оданост и захвалност Богу. Постим јер волим Бога“ (ПРИПАДНИЦА БАХАЈСКЕ РЕЛИГИЈЕ)

ПОСТ је уобичајен у многим религијама широм света, укључујући будизам, хиндуизам, ислам, ђаинизам и јудаизам. Многи људи верују да им привремено одрицање од хране омогућава да се приближе Богу.

Шта ви мислите о томе? Да ли треба постити? Шта Божја Реч, Библија, каже о тој теми?

Постови у библијска времена

Људи су у библијска времена постили из различитих разлога који су били угодни Богу. Неки су током поста изражавали дубоку жалост или кајање за почињене грехе (1. Самуилова 7:4-6), усрдно молили Бога за милост или тражили његово вођство (Судије 20:26-28; Лука 2:36, 37), или се у потпуности посвећивали дубоком размишљању (Матеј 4:1, 2).

Међутим, у Библији се спомињу и постови које Бог није одобравао. На пример, краљ Саул је постио пре него што је тражио савет од жене која призива духове (Левитска 20:6; 1. Самуилова 28:20). Пост су проглашавале и зле особе попут Језавеље или фанатика који су желели да убију апостола Павла (1. Краљевима 21:7-12; Дела апостолска 23:12-14). Фарисеји су били познати по свом обичају да посте (Марко 2:18). Па ипак, Исус их је осудио и нису стекли Божје одобравање (Матеј 6:16; Лука 18:12). Исто тако, Јехова се није обазирао на постове неких Израелаца због њихових лоших поступака и погрешних мотива (Јеремија 14:12).

 Ови примери показују да пост сам по себи није оно чиме се угађа Богу. Међутим, многе искрене Божје слуге које су постиле, имале су Божје одобравање. С обзиром на то, да ли хришћани треба да посте?

Да ли је пост обавезан за хришћане?

Мојсијев закон је налагао Јеврејима да ’муче своје душе‘, то јест да посте једном годишње, на Дан очишћења (Левитска 16:29-31; Псалам 35:13). То је био једини пост који је Јехова икада тражио од свог народа. * Јевреји који су живели под Мојсијевим законом били су послушни тој заповести. Али хришћани нису обавезни да се придржавају Мојсијевог закона (Римљанима 10:4; Колошанима 2:14).

Иако је Исус постио у складу са Законом, он није био познат по том обичају. Саветовао је своје ученике како да поступе уколико одлуче да посте, али никада то није захтевао од њих (Матеј 6:16-18; 9:14). Зашто је онда рекао да ће они постити после његове смрти? (Матеј 9:15). То није била заповест. Исус је једноставно указао да ће ученици након његове смрти бити веома жалосни и да ће изгубити жељу за храном.

Два библијска извештаја о раним хришћанима који су постили показују да особа може из чистих мотива одлучити да се уздржава од хране и да ће Бог то прихватити (Дела апостолска 13:2, 3; 14:23). * Према томе, хришћани нису обавезни да посте. Па ипак, ако неко одлучи да то чини, треба да обрати пажњу на извесне замке.

Чувати се замки

Када се ради о посту, једна од замки које треба избегавати јесте самоправичност. Библија упозорава да се чувамо ’лажне понизности‘ (Колошанима 2:20-23). Исусово поређење о поносном фарисеју који је себе сматрао бољим од других због тога што редовно пости, несумњиво показује да Бог не одобрава такав став (Лука 18:9-14).

Такође би било погрешно ако би неко свима говорио да пости или ако би постио јер му то неко други каже. Према Матеју 6:16-18, Исус је пружио савет да пост треба да буде лична одлука која се тиче само нас и Бога, и да то не треба разглашавати другима.

 Никада не треба да мислимо да се постом на неки начин можемо искупити за грехе. Да би пост био по Божјој вољи, особа која пости мора бити послушна његовим законима (Исаија 58:3-7). До опроштаја греха води искрено покајање а не сам пост (Јоило 2:12, 13). У Библији је јасно показано да ми добијамо опроштај захваљујући Божјој незаслуженој доброти која се испољава путем Христове откупне жртве. Опроштај није могуће зарадити ниједним поступком, па ни постом (Римљанима 3:24, 27, 28; Галатима 2:16; Ефешанима 2:8, 9).

У Исаији 58:3 говори се о још једној уобичајеној заблуди. Израелци су сматрали да Јехова треба да им нечим узврати зато што су постили, као да су му тиме чинили услугу. Они су питали: „Зашто постимо, ако ти не видиш, и мучимо своју душу, ако ти не мариш?“ Слично томе, многи данас мисле да због тога што посте могу очекивати да Бог за узврат учини нешто за њих. Никада не треба да испољавамо такав небиблијски став у ком се огледа непоштовање!

Други сматрају да могу заслужити Божје одобравање ако посте или се подвргавају неким тешкоћама, као што је шибање по телу или нешто слично. Божја Реч осуђује такво гледиште и показује да ’строгост према телу... нема никакве вредности у борби‘ против грешних жеља (Колошанима 2:20-23).

Уравнотежено гледиште

Пост није обавезан нити је погрешан. Он може бити користан у неким околностима, уколико се избегавају замке које смо претходно навели. Међутим, пост није пресудан да би наше обожавање било прихватљиво Богу. Јехова је ’срећан Бог‘ и он жели да његове слуге буду срећне (1. Тимотеју 1:11). У његовој Речи стоји: „Нема ништа боље него... да сваки човек једе и пије и ужива у добру од свег труда свога. То је дар од Бога“ (Проповедник 3:12, 13).

Наше служење Богу треба да буде радосно, а Библија пост никада не повезује с радошћу. Штавише, одрицање од хране би имало супротан ефекат ако би нам нарушило здравље или одузело снагу потребну за обављање радосног дела које је наш Творац поверио правим хришћанима, а то је проповедање добре вести о Божјем Краљевству.

Било да одлучимо да постимо или не, избегавајмо да судимо другима. Међу правим хришћанима не треба да долази до расправа о овој теми „јер Божје краљевство није јело и пиће, него праведност и мир и радост по светом духу“ (Римљанима 14:17).

[Фусноте]

[Истакнути текст на 28. страни]

Фарисеји су показивали лажну понизност приликом поста

[Истакнути текст на 29. страни]

„Божје краљевство није јело и пиће, него праведност и мир и радост“

[Оквир на 29. страни]

Одакле води порекло Велики пост?

Каже се да се Велики пост у трајању од 40 дана држи као спомен на Христов 40-дневни пост. Па ипак, Исус никада није заповедио својим ученицима да посте у знак сећања на то, нити постоји икакав доказ да су они то чинили. Сматра се да је 40-дневни пост пре Ускрса први пут споменут у Атанасијевим писмима која потичу из 330. н. е.

Будући да је Исус постио после свог крштења а не пре смрти, можда делује необично што се у неким религијама Велики пост држи у седмицама пре Ускрса. Међутим, у древном Вавилону, Египту и Грчкој било је уобичајено да се почетком године пости 40 дана. Овај обичај који неки сматрају хришћанским очигледно је преузет из тих земаља.