ДА ЛИ сте родитељ адолесцента? Ако јесте, сведок сте једне од најчудеснијих фаза у дететовом развоју. Али то такође може бити и један од најстреснијих периода. Да ли вам следеће ситуације звуче познато?

• Када је ваш син био млађи, био је попут чамца везаног за док — за вас. Сада као тинејџер он вуче конопац жељан да се отисне на пучину, а ви имате утисак да нисте позвани на ту пловидбу.

• Када је ваша ћерка била мала, све вам је говорила. Сада је као тинејџерка оформила ’друштвени клуб‘ са својим пријатељицама, а ви не можете да будете члан.

Ако се нешто слично дешава у вашој породици, немојте пребрзо закључити да ваше дете постаје непоправљиви бунтовник. Шта се заправо дешава? Да бисмо добили одговор, осмотримо најпре кључну улогу коју адолесценција има у развоју вашег детета.

Од рођења па надаље, дететов живот је списак првих искустава — првих корака, првих изговорених речи, првог дана у школи и још много тога. Родитељи се радују сваком таквом важном догађају. Свако то достигнуће сведочи о нечему што они жељно ишчекују — о дететовом развоју.

И адолесценција је једна прекретница — мада је неки родитељи не дочекују баш са одушевљењем. Њихова забринутост је сасвим разумљива. На крају крајева, који отац и мајка су срећни када виде како се њихово весело дете претвара у мрзовољног тинејџера? Па ипак, адолесценција је важна фаза у развоју. У ком смислу?

Библија каже да ће у одређено време „човек оставити свог оца и своју мајку“ (Постанак 2:24). Адолесценција има важну улогу да припреми вашег сина или ћерку за тај и срећан и тужан дан. Тада ће ваше дете моћи да каже оно што је рекао и апостол Павле: „Кад сам био дете, говорио сам као дете, размишљао као дете, расуђивао као дете. А кад сам постао човек, одбацио сам оно што је детиње“ (1. Коринћанима 13:11).

У суштини, то је оно што ваш син или ћерка ради током тинејџерских година — губи црте детета и учи да постане одговорна  одрасла особа која је самостална и довољно зрела да напусти дом. Штавише, у једном делу се адолесценција дирљиво описује као „дуго поздрављање на растанку“.

Истина, сама помисао на то да ће ваше „мало“ дете постати самостално можда вас тренутно чини сумњичавима. Можда се питате:

• „Ако мој син није у стању да одржава ред у соби, како ће бринути о свом дому?“

• „Ако моја ћерка није довољно поуздана да долази кући на време, како ће задржати посао?“

Ако вас муче такве бриге, сетите се: Самосталност није попут врата кроз која ће ваше дете проћи; она је попут једног путовања на које је оно кренуло и за које су потребне године. За сада, ви из искуства знате да је ’лудост привезана детету за срце‘ (Пословице 22:15).

Међутим, уз исправно вођство ваше дете ће вероватно из адолесценције изаћи као одговорна одрасла особа чија је „моћ запажања искуством увежбана за разликовање добра од зла“ (Јеврејима 5:14).

Да бисте припремили своје дете за одрасло доба, треба да му помогнете да користи свој разум како би било способно да са̂мо доноси мудре одлуке (Римљанима 12:1, 2). Следећа библијска начела вам могу помоћи у томе.

Филипљанима 4:5: „Нека ваша разумност буде позната.“ Ваш тинејџер има неки захтев, можда да му дозволите да се касније враћа кући. Ви то одмах одбијате. Он се жали: „Понашаш се према мени као да сам дете!“ Пре него што одговорите: „Па ти се и понашаш као дете“, размислите о следећем: Тинејџери су склони да траже више слободе него што је добро за њих, али родитељи нагињу ка томе да им пруже мање слободе него што би могли. Да ли бисте можда с времена на време могли да учините неки уступак? Зашто барем не сагледате ситуацију из његовог угла?

Колошанима 3:21: „Очеви, не раздражујте своју децу, да не постану малодушна.“ Неки родитељи покушавају да контролишу сваки корак свог детета. Они само што га не закључају у кућу. Бирају му пријатеље и прислушкују телефонске разговоре. Међутим, те технике имају контраефекат. Ако му ограничите кретање, оно ће желети да побегне; ако стално критикујете његове пријатеље, они ће му само бити још привлачнији; прислушкивање га може навести да пронађе начине да комуницира с њима иза ваших леђа. Што се више трудите да имате контролу, мање ће вам то полазити за руком. Заиста, ако ваш тинејџер не научи да сам доноси одлуке док је још код куће, како ће то знати када се једног дана осамостали?

Ефешанима 6:4: „Не раздражујте своју децу, него их васпитавајте на Јеховин  начин и помажите им да усвоје његов начин размишљања.“ Да би дете усвојило тај „начин размишљања“, није довољно само да га поучите чињеницама. Потребно је да апелујете на његов морални осећај тако да то утиче на његове поступке. То је посебно важно када оно дође у адолесцентско доба. „Како деца расту“, каже отац по имену Андре, „тако је потребно прилагођавати свој приступ и резоновати с њима“ (2. Тимотеју 3:14).

Галатима 6:7: „Шта човек посеје, то ће и пожњети.“ Дете можете поучити тако што ћете га нечим казнити — послати га у собу или му забранити нешто што највише воли. Међутим, када је у питању адолесцент, мудро је да већи нагласак стављате на последице лоших поступака (Пословице 6:27).

Као родитељ, вероватно желите да адолесценција буде попут писте на којој ће ваше дете брзо и ефикасно развити брзину и узлетети ка одраслом добу. Међутим, узлетање ретко када тече тако глатко. Па ипак, период адолесценције вам пружа изванредну прилику да ’одгајате дете према путу којим треба да иде‘ (Пословице 22:6). Библијска начела су чврст темељ на ком можете градити породичну срећу.