Апокрифна јеванђеља — да ли крију истину о Исусу?

„ОВО је прекретница која ће уздрмати многе.“ „То ће променити историју раног хришћанства.“ Овакве драматичне изјаве могле су се чути у научним круговима приликом објављивања „Јудиног јеванђеља“ (приказаног горе), за које се шеснаест векова мислило да је изгубљено.

Апокрифна јеванђеља су поново у жижи интересовања. Неки тврде да ови записи откривају значајне, дуго скриване догађаје из Исусовог живота, као и његова учења. Шта су заправо апокрифна јеванђеља? Да ли нам заиста откривају истину о Исусу и хришћанству, истину коју не можемо наћи у Библији?

Канонска и апокрифна јеванђеља

У периоду од 41. до 98. године, Матеј, Марко, Лука и Јован писали су о „животу Исуса Христа“ (Матеј 1:1). Њихови записи су познати као јеванђеља, што значи „добра вест“ о Исусу Христу (Марко 1:1).

Иако су постојала усмена предања и други записи о Исусу, само се за ова четири јеванђеља сматра да су надахнута од Бога и да заслужују место у Светом писму — будући да их одликује „поузданост поуке“ о Исусовом животу на земљи и његовим учењима (Лука 1:1-4; Дела апостолска 1:1, 2; 2. Тимотеју 3:16, 17). Ова четири јеванђеља се помињу у свим древним пописима грчких књига Библије. Не постоји никаква основа да се доводи у питање њихово канонство — чињеница да су део надахнуте Божје Речи.

Па ипак, с временом су почели да се појављују и други записи који су такође прозвани јеванђељима. За та јеванђеља се каже да су апокрифна. a

Крајем другог века, Иринеј Лионски је написао да су они који су застранили од хришћанства имали „небројено много апокрифних и сумњивих списа“, између осталог и јеванђеља која су „сами измислили како би завели неупућене људе“. Тако се на апокрифна јеванђеља почело гледати као на опасно штиво које не треба ни читати ни поседовати.

Међутим, средњовековни монаси и преписивачи нису дозволили да та дела падну у заборав. У XIX веку се знатно повећало занимање за такве теме па су се појавиле многе збирке текстова и критичких издања апокрифних дела, која су обухватала и неколико јеванђеља. Данас постоје издања објављена на многим светским језицима.

 Апокрифна јеванђеља — невероватни записи о Исусу

У апокрифним јеванђељима су често у средишту пажње особе о којима се у канонским јеванђељима говори мало или се и не спомињу. Описани су и наводни догађаји из Исусовог детињства. Погледајте неке примере.

◼ У „Протојеванђељу Јаковљевом“, познатом и као „Рођење Маријино“, описано је Маријино рођење и детињство, као и њен брак с Јосифом. То јеванђеље је с добрим разлогом названо религиозном измишљотином и легендом. У њему се подупире учење о Маријином вечитом девичанству и очигледно је написано у њену част (Матеј 1:24, 25; 13:55, 56).

◼ „Томино јеванђеље о детињству Христовом“ говори о Исусовом детињству од пете до дванаесте године и набраја низ чуда која је он наводно учинио. (Видети Јована 2:11.) Исус је приказан као непослушно, дрско и осветољубиво дете које је своје чудотворне моћи користило да би се светило учитељима, комшијама и другој деци. Каже се да је неке ослепио, обогаљио па чак и убио.

◼ У неким апокрифним јеванђељима, као што је „Петрово јеванђеље“, описано је Исусово суђење, његова смрт и ускрсење. У другима, као што су „Дела Пилатова“, што је део „Никодимовог јеванђеља“, углавном се говори о људима који су на неки начин повезани с тим догађајима. Пошто су неке ситуације и личности у њима плод маште, ови записи се не могу сматрати веродостојнима. У „Петровом јеванђељу“ се умањује Пилатова кривица, а опис Исусовог ускрсења обилује преувеличаним детаљима.

Апокрифна јеванђеља и појава отпадништва

У децембру 1945, у близини места Наг Хамади у Горњем Египту, мештани су наишли на 13 рукописа на папирусу који садрже 52 записа. Ови записи из четвртог века повезују се с једним верским и филозофским правцем названим гностицизам. Будући да су у њему били помешани елементи мистицизма, паганизма, грчке филозофије, јудаизма и хришћанства, он је лоше утицао на неке хришћане и то је водило до појаве отпадништва (1. Тимотеју 6:20, 21).

„Томино јеванђеље“, „Филипово јеванђеље“ и „Јеванђеље Истине“ део су збирке која се назива „Библиотека Наг Хамади“. У њима се разне мистичне идеје гностицизма приписују Исусу. Недавно откривено „Јудино јеванђеље“ такође се убраја у гностичка јеванђеља. У њему је Јуда приказан у позитивном светлу, као једини апостол који је заиста схватио ко је био Исус. Један познавалац овог јеванђеља запажа да је Исус у њему описан као „учитељ и извор мудрости и знања, а не спаситељ који је умро због греха света“. Па ипак, јеванђеља надахнута од Бога уче нас да Исус јесте жртвовао свој живот за грехе света (Матеј 20:28; 26:28; 1. Јованова 2:1, 2). Јасно је да су гностичка јеванђеља писана да би се вера у Библију поткопала, а не ојачала (Дела апостолска 20:30).

Веродостојност канонских јеванђеља

Поближе осматрање апокрифних јеванђеља открива истину о њима. Када се упореде са канонским јеванђељима, више је него очигледно да нису писана под Божјим надахнућем (2. Тимотеју 1:13). Будући да су их писали људи који нису познавали ни Исуса ни његове апостоле, она не могу открити истину о њему и хришћанству. Уместо тога, садрже нетачне, измишљене и фантастичне приче које не олакшавају људима да упознају Христа и његова учења (1. Тимотеју 4:1, 2).

С друге стране, Матеј и Јован су били међу дванаесторицом апостола, Марко је био блиски сарадник апостола Петра, а Лука је сарађивао са апостолом Павлом. Они су писали јеванђеља под вођством Божјег светог духа (2. Тимотеју 3:14-17). Због тога четири јеванђеља садрже све што је потребно да бисмо се уверили да је „Исус заиста Христ, Син Божји“ (Јован 20:31).

[Фуснота]

[Извор слике на 18. страни]

Kenneth Garrett/National Geographic Stock