ПАСТИРИ се много пута помињу у Библији, почев од прве књиге, Постанка, до последње књиге, Откривења (Постанак 4:2; Откривење 12:5). Тим занимањем су се бавиле значајне библијске личности попут Аврахама, Мојсија и краља Давида. Псалмиста Давид је прелепо описао које је дужности и бриге имао добар пастир. А у псалму који је написао Асаф, за Давида се каже да је био пастир над Божјим древним народом (Псалам 78:70-72).

Касније, у време када је Исус био на земљи, чување стада је и даље било веома важно занимање. Исус је за себе рекао да је „добри пастир“ и често је указивао на особине брижног пастира да би људима пренео важне поуке (Јован 10:2-4, 11). Чак се и Свемоћни Бог Јехова упоређује с пастиром (Исаија 40:10, 11; Псалам 23:1-4).

Које животиње су чували пастири? Које су послове све обављали? Шта можемо научити од тих марљивих радника?

У древном Израелу, пастири су гајили више раса оваца, међу којима је била и сиријска овца каракул са дебелим репом  и густим руном. Код ове расе, само овнови имају рогове. Веома су питоме животиње и лако их је водити. Саме се не могу заштитити од крволочних звери и опасности које их вребају на сваком кораку.

Пастири су чували и козе. Оне су најчешће биле црне или смеђе. Њихове дуге, лепршаве уши лако су се могле закачити за трновито дрвеће и грмље док су се верале по каменитим литицама и грицкале растиње.

Пастир је непрестано морао да учи овце и козе да слушају његове наредбе. Иако то није било лако, добар пастир их је брижно чувао и чак им давао имена на која су се одазивале (Јован 10:14, 16).

У пролеће је пастир сваки дан из тора у близини куће изводио стадо како би пасло свежу, сочну траву на оближњим сеоским пашњацима. У ово доба године, стадо се увећавало доласком јагњади и јарића на свет. То је такође било време за стрижу оваца и прилика за весеље!

Када би неки сељанин имао само неколико оваца, унајмљивао би пастира који је његове овце додао стаду које је чувао. Унајмљени пастири су били на гласу да мање воде рачуна о туђим животињама него о својим (Јован 10:12, 13).

Након што су сеоске њиве биле пожњевене, пастир је пуштао овце да пасу младе изданке и зрневље које је остало међу стрњиком. Када би почела летња жега, водио је стадо на пашњаке у вишим пределима где је свежије. Данима би пастир боравио и спавао напољу, док је стадо пасло на стрмим зеленим падинама. Ноћу је под ведрим небом чувао стражу крај тора. Понекад би склонио стадо у неку пећину, где би било заштићено од шакала и хијена. Уколико би усред мркле ноћи завијање хијене узнемирило овце, благ глас пастира би их умирио.

Пастир је свако вече пребројавао овце и прегледао их да види да ли се нека разболела. Ујутро би их позвао и оне би га следиле до пашњака (Јован 10:3, 4). У подне су пастири тражили језерца с хладном водом да би напојили стада. Ако су језерца пресушила, водили би их до бунара из ког су извлачили воду.

Пред крај сушне сезоне, пастир је са стадом одлазио до приобалних равница  и долина. Када почну хладне кише, вратио би их поново кући где су проводиле зиму у затвореном. За њих би били погубни снажни пљускови, олује с грдом и снег. Зато пастири нису водили стада на испашу од новембра па све до пролећа.

Пастир је носио једноставну, али издржљиву одећу. Да би се заштитио од кише и утоплио у хладним ноћима, можда је облачио кожух од овчије коже, с руном са унутрашње стране. Испод њега је носио дугу хаљину. Сандале су му штитиле стопала од оштрог камења и трнова, а главу би обавио вуненом тканином.

У његовој опреми обично се налазило следеће: кожна торба с намирницама попут хлеба, маслина, сушеног воћа и сира; штап који му је служио као оружје, обично метар дуг, с каменом оштрицом причвршћеном за дебљи крај; нож; штап о који се ослањао док је ходао или се пењао; чутура за воду; савитљиво кожно ведро за захватање воде из бунара; праћка из које је бацао камење да би се залутале овце или козе вратиле у стадо, или да би отерао дивље животиње и фрула од трске коју је свирао да би се забавио и умирио стадо.

Као награду за свој труд, пастир је добијао неопходне намирнице попут млека и меса. Руно и кожа су се користили за размену добара, као и за израду одеће и мехова. Од козје длаке се добијала тканина, док су се и овце и козе приносиле као жртве Богу.

Прави пастири су били вредни, поуздани и храбри. Чак су били спремни да изложе живот опасности како би заштитили стадо (1. Самуилова 17:34-36).

Зато није чудо што Исус и његови ученици спомињу пастира као узор за хришћанске надгледнике (Јован 21:15-17; Дела апостолска 20:28). Попут доброг пастира из библијских времена, данашњи скупштински надгледници настоје да ’пасу Божје стадо које им је поверено — не на силу, него драговољно; не ради непоштеног добитка, него горљиво‘ (1. Петрова 5:2).