ОВЕ речи је 56. године написао апостол Павле сухришћанима у Риму. Библија не говори о томе да ли је Павле заиста био у Шпанији. У сваком случају, захваљујући њему и другим мисионарима, добра вест из Божје Речи, Библије, стигла је до другог века и на тло данашње Шпаније.

Убрзо су тамо почеле да ничу и расту хришћанске заједнице. Због тога је било потребно превести Библију, то јест Свето писмо, на језик који је био разумљив тамошњем становништву. Био је то латински, који се говорио у целом Римском царству, под чијом је влашћу Шпанија била већ дуже време.

Први хришћани у Шпанији су на латински превели неколико библијских текстова, који су се заједно називали Vetus Latina Hispana. Ти текстови су били у оптицају дуго пре него што је почетком петог века Јероним завршио свој латински превод Библије познат као Вулгата.

Јеронимов превод, који је настао у Витлејему, у Палестини, доспео је у Шпанију у рекордном року. Како то? Један марљиви истраживач Библије по имену Луциније сазнао је да Јероним припрема превод на латински и зато је желео да што пре набави један примерак. Зато је послао шесторицу писара у Витлејем да препишу преведене текстове и донесу их у Шпанију. Наредних векова је Vetus Latina Hispana постепено уступала место Вулгати. Сви ови латински преводи су омогућили становницима Шпаније да читају и разумеју Библију. Али када је Римско царство дошло свом крају, појавили су се нови језички проблеми.

У петом веку су Визиготи и друга германска племена освојила Шпанију и тако је на ово полуострво стигао нови језик — готски. Освајачи су били присталице аријанизма, хришћанског правца који је одбацивао учење о Тројству. Они су донели и свој превод Библије — Улфилову Библију. Ова Библија на готском у Шпанији се читала до шестог века, када је визиготски краљ Рекаред постао католик и напустио аријанизам. Он је наредио да се све аријанске књиге сакупе и униште, укључујући и Улфилову Библију. Тако су сви текстови на готском нестали с тла Шпаније.

Међутим, током тог периода Божја Реч се и даље ширила. Поред готског, у Шпанији је у употреби био и један латински дијалект, од ког су после настали романски језици који се говоре на Пиринејском полуострву. * Најстарији рукописи на овом дијалекту су писани на плочама од  камена шкриљца. Они потичу из шестог или седмог века и садрже делове из псалама и јеванђеља. Један садржи цео 16. псалам.

То што су библијски текстови постојали на тако једноставним плочама показује да је обичан народ у то време читао и преписивао Божју Реч. Изгледа да су и учитељи користили те текстове у описмењавању деце. Плоче од шкриљца су биле јефтин материјал за писање, за разлику од скупог пергамента који се у средњовековним манастирима користио за израду богато украшених Библија.

Једна таква веома драгоцена Библија налази се у цркви Сан Исидоро у шпанском граду Леону. Она потиче из 960. године, има 516 листова величине 47 центиметара са 34 центиметра, а тешка је 18 килограма. Још један превод из око 1020. налази се у Ватиканској библиотеци и познат је као Библија из Рипоља. То је један од најбогатије украшених библијских превода средњег века. Такво уметничко дело изискивало је од монаха читав дан рада само за почетно слово или недељу дана за насловну страну. Међутим, колико год да су биле величанствене, такве Библије нису много допринеле ширењу Божје Речи међу народом.

Због продора ислама у Шпанију, у осмом веку се на сцени појавио још један језик. На подручјима која су населили муслимани, арапски је истиснуо латински и зато се појавила потреба за Библијом на том језику.

У средњовековној Шпанији су кружили многи арапски преводи библијских књига — посебно јеванђеља. Један такав превод из средине десетог века чува се у катедрали у Леону. Целу Библију је изгледа у  осмом веку на арапски превео један севиљски бискуп. Нажалост, већини арапских превода изгубио се сваки траг.

Крајем средњег века, кастиљански, од ког је настао шпански, почео је да се све више користи на Пиринејском полуострву. Тај нови језик је постао важно средство у ширењу Божје Речи. * Најранији превод библијског текста на шпански појављује се у оквиру путописа под називом La Fazienda de Ultra Mar с почетка XIII века. У њему су се поред описа израелске земље налазили и делови текста из Пентатеуха и других књига такозваног Старог завета, као и из јеванђеља и посланица.

Црквеним властима није био по вољи овај превод. Сабор у Тарагони, одржан 1234, наредио је да се све библијске књиге на народном језику предају свештенству и спале. На сву срећу, та одлука није зауставила превођење Библије. Краљ Алфонсо X (1252-1284), који се сматра утемељивачем шпанске прозе, желео је да се Библија преведе на народни језик па је био покровитељ превода на шпански. У том периоду појавила се Biblia Prealfonsina и убрзо после ње Biblia Alfonsina, која је била најобимнији шпански превод тог доба.

Ова дела су допринела утемељивању и обогаћивању шпанског, који је тада био у повоју. Изучавалац Томас Монтгомери о преводу Biblia Prealfonsina каже: „Преводилац ове Библије је обавио дивљења вредан посао што се тиче тачности и лепоте језика [...] Језик је једноставан и јасан, као што се и очекује од Библије која је намењена људима који не знају латински.“

Међутим, ти рани преводи су били преведени с латинске Вулгате, а не са изворних језика. Почев од XIV века, јеврејски изучаваоци су такозвани Стари завет преводили директно с хебрејског на шпански. У то време је у Шпанији постојала највећа јеврејска заједница у Европи, а јеврејски преводиоци су имали приступ тачним хебрејским манускриптима. *

Један изузетан пример је Библија из Албе, која је завршена у XV веку. Шпански племић по имену Луис Гусман дао је рабину Моисесу Арахелу да преведе Библију на кастиљански. Зашто је био потребан такав превод? Навео је два разлога: „Библије које досад постоје на романским језицима су пуне грешака“, и као друго: „Обичном народу би много значиле белешке на маргинама код компликованих делова.“ То показује да су људи његовог времена волели да читају Библију и желели да је разумеју. Такође је јасно да су Библије на народном језику већ биле у широкој употреби.

Захваљујући средњовековним преводиоцима и писарима, учени људи Шпаније су могли без већих потешкоћа читати Свето  писмо на свом језику. Због тога је, како то историчар Хуан Ортс Гонзалес примећује, „народ у Шпанији познавао Библију много боље него становништво Немачке и Енглеске пре Лутеровог времена“.

Међутим, на измаку XV века шпанска инквизиција је забранила превођење и поседовање Светог писма на било ком народном језику. Наступило је раздобље густе таме. Прошла су читава три века пре него што је забрана коначно укинута. Током тог тескобног доба, неколико одважних преводилаца су ван Шпаније завршили нове шпанске преводе који су затим прокријумчарени у земљу. *

Као што овај кратак осврт на прошлост Библије у средњовековној Шпанији показује, противници су настојали да на многе начине угуше Божју Реч. Међутим, нису могли да спрече да порука Свевишњег Бога допре до обичног народа (Псалам 83:1; 94:20).

Захваљујући марљивим напорима многих учених људи, Библија је постала део живота средњовековне Шпаније. Ти храбри пионири који су превели Свето писмо на латински, готски, арапски и шпански утрли су пут многим савременим преводима. Због тога данас милиони људи са шпанског говорног подручја могу читати Божју Реч на језику свог срца.