„Радујте се због своје наде. Будите постојани у невољи. Истрајте у молитви“ (Римљанима 12:12, превод Нови свет).

 „Надањем веселите се, у невољи трпите, у молитви будите једнако“ (Римљанима 12:12, Даничић–Караџић).

 У овом стиху апостол Павле је навео три ствари које су могле помоћи хришћанима у Риму да остану верни Богу упркос прогонству и другим потешкоћама.

 „Радујте се због своје наде.“ Хришћани имају предивну наду да ће вечно живети – неки на небу, а већина њих у рају на земљи (Псалам 37:29; Јован 3:16; Откривење 14:1-4; 21:3, 4). Надају се и да ће Божје Краљевство a решити све проблеме који муче човечанство (Данило 2:44; Матеј 6:10). Божје слуге су радосне чак и кад трпе потешкоће зато што су уверене да ће се њихова нада остварити и да ће због своје истрајности имати Божје признање (Матеј 5:11, 12; Римљанима 5:3-5).

 „Будите постојани у невољи.“ Грчки израз који је овде преведен као „постојаност“ носи мисао о томе да неко „не бежи, већ остаје; истрајава; непоколебљив је“. Христови следбеници нису „део света“ b и зато знају да ће их други прогонити и да ће им бити потребна истрајност (Јован 15:18-20; 2. Тимотеју 3:12). Када хришћанин постојано служи Богу, чак и кад због тога трпи неке невоље, његова вера у Бога је све јача јер зна да ће га он на крају наградити (Матеј 24:13). Та снажна вера му помаже да стрпљиво и с радошћу истрајава у проблемима (Колошанима 1:11).

 „Истрајте у молитви.“ У Божјој речи, хришћани су више пута подстакнути да се често моле Богу (Лука 11:9; 18:1). Они су свесни да им је потребно Божје вођство на свим подручјима живота и зато му се увек изнова обраћају за помоћ (Колошанима 4:2; 1. Солуњанима 5:17). Сигурни су да ће Бог услишити њихове молитве зато што су послушни његовим заповестима и дају све од себе да живе по његовим мерилима (1. Јованова 3:22; 5:14). Такође знају да ће им, ако истрају у молитви, Бог дати снагу која им је потребна да му остану верни шта год да их снађе (Филипљанима 4:13).

 Апостол Павле је ову посланицу написао хришћанима у Риму око 56. н. е. У 12. поглављу им је говорио о томе које особине треба да красе праве хришћане, како да се понашају према суверницима и другима и како да реагују на прогонство (Римљанима 12:9-21). Био је то савет у право време, јер ће се хришћани у Риму ускоро суочити са жестоким противљењем.

 Неколико година касније, 64. н. е., избио је пожар у Риму који је уништио велики део града. Сумњало се да га је изазвао цар Нерон. Према римском историчару Тациту, Нерон је у жељи да заштити себе окривио хришћане за тај пожар. Као последица тога, уследио је жестоки талас прогонства. Хришћанима је тада много значио Павлов савет како да се суоче са прогонством. Помогао им је да остану верни Богу у том тешком периоду и да све то достојанствено поднесу (1. Солуњанима 5:15; 1. Петрова 3:9). Они су оставили одличан пример свим Божјим слугама данас.

 У овом видеу налази се кратак преглед посланице Римљанима.