Jelouston — poprište sukoba vode, stenja i vatre
Jelouston — poprište sukoba vode, stenja i vatre
Od dopisnika Probudite se! iz Sjedinjenih Država
Ako govorite o prvom i nenadmašnom — o prvom nacionalnom parku u svetu, o najpoznatijim i najvišim gejzirima na svetu i najvećem planinskom jezeru u Severnoj Americi, onda govorite o Jeloustonu.
S NEOBUZDANOM znatiželjom moja žena i ja odvezli smo se do severnog ulaza u Jeloustonski nacionalni park u Vajomingu (SAD). Od malena su u nama budili radoznalost naziv „Old Fejtful“ (Stari Verni) i izrazi kao što su „gejzir“ i „termalni izvor“. Hoće li stvarnost udovoljiti našim očekivanjima?
Na glavnom ulazu u park videli smo masivni kameni luk. Na njegovom vrhu bile su ispisane reči: „Na korist i uživanje stanovništva.“ Jelouston je otvoren 1872. godine i tako postao prvi nacionalni park u svetu.
Pošli smo od termalnih izvora u oblasti Mamot, malo dalje od granice s Montanom. Vidi se da je ovde zemljina jara marljivo radila. Voda je ključala i ispuštala mehuriće iz bara i uvala. Oblaci pare dizali su se iz pukotina. Terase roze minerala travertina izgledale su poput iskapale sveće.
Šta se kuva ispod Jeloustona?
U Jeloustonu ima 10 000 geotermičkih čuda. Glavno razvođe a ide preko ovog dela visoravni Stenovitih planina. Vode teku zapadno i istočno, ali i poniru. Saznali smo da Jelouston uz pomoć ovih ponornica stvara svoja čuda. Velike vulkanske erupcije su nekada davno razorile ovaj plato. Pre više hiljada godina, jedna takva erupcija ostavila je ogromnu kalderu (krater) površine 75 sa 45 kilometara. Magma, to jest rastopljeno stenje koje još uvek vreba ispod površine, održava Jelouston u uzavrelom stanju.
Panoi izloženi u parku objašnjavaju da površinske vode prokrčuju svoj put kroz porozne stene sve dok ne stignu do sloja stena koje su ekstremno vrele, tik iznad magme. Vrelina prisiljava vodu da se vrati gore. Gde nađe ventil formira termalni izvor. Kada prepreke u obliku stena spreče da se vrela voda vrati gore, pritisak raste i nastaje gejzir. Na drugim mestima vlaga biva izbačena u obliku pare. Ovi ventili se nazivaju fumarole. Tamo gde kiseli gasovi i voda razlažu zemlju u blato i ilovaču nastaju rupe iz kojih izbija mulj. Kakav veličanstveni prizor!
Old Fejtful
Pošto smo videli sve geotermičke aktivnosti oko termalnih izvora Mamot, pretpostavili smo da se nalazimo u blizini čuvenog gejzira Old Fejtfula. Tek kad smo proverili svoju turističku kartu shvatili smo da je Old Fejtful 80 kilometara južno. Jelouston je mnogo veći nego što smo mislili; on pokriva 900 000 hektara zemlje.
Da bismo stigli do Old Fejtfula, izabrali smo put koji se vijugavo spušta zapadnim delom parka; on turiste vodi mimo pet gejzirskih basena. Uskoro smo miris sumpora i prizore vlage koja iščezava počeli da prihvatamo kao nešto sasvim normalno.
Kao i milioni drugih koji su pre nas posetili Old Fejtful, želeli smo da znamo kada bi gejzir trebalo da šikne. Oduvek smo mislili da izbija s preciznom tačnošću — svakih 57 minuta. Gledajući okolo, videli smo znak koji je ukazivao da je sledeće izbijanje gejzira predviđeno za 12.47 po podne. To je bilo tek za dobrih sat vremena, a i taj trenutak je bio čisto nagađanje! Pitali
smo o tome Rika, čuvara parka.„Precizna tačnost Old Fejtfula je puka izmišljotina“, rekao je. „Vreme između izbijanja uvek varira, i tokom godina se povećava zbog zemljotresa i zbog toga što vandali bacaju svakakve stvari u grlo gejzira. Danas je prosečni interval 80 minuta. Naše osoblje može samo da nagađa kada će naredna erupcija.“
Sada je bilo 12.30. Otišli smo prema Old Fejtfulu da ulovimo njegov sledeći predviđeni spektakl. Na stotine ljudi je sedelo u području za posmatrače ili je bilo na putu do tamo.
Old Fejtful nas je pustio da čekamo deset minuta. Ali kada je izbio bio je tako lep da to nijedna fotografija ne bi mogla da prenese. Nakon što je pročistio grlo s nekoliko nepostojanih provala, uhvatio je zamah. Svi su pljeskali. Erupcija je trajala oko tri minuta, i na naše zadovoljstvo bila je izuzetno visoka. Voda i vodena prašina se podizala i padala dosežući u krešendu od 37 do 46 metara. Raspršena voda je naletela na sunčeve zrake i rasplinula se formirajući različite oblike.
Kada je bilo gotovo, vratili smo se u hol obližnjeg hotela. Međutim, Old Fejtful je nastavio da objavljuje svoje prisustvo. Do kraja dana, kad god bi se predviđeni trenutak približio svi gosti bi ostavili ono što su radili i otišli da ga gledaju. Pružio nam je nekoliko erupcija neverovatnog trajanja, visine i lepote, naročito kad se jednom prilikom voda, koja je poigravala, ocrtala na zalazećem suncu. Ustanovili smo da je stari gejzir veran baš kako i treba.
„Na planeti ima manje od 500 gejzira, a 300 njih se nalazi u Jeloustonu“, rekao nam je Rik, čuvar parka. „Njih 160 je u ovoj maloj dolini, Basenu gornjih gejzira, koja je samo 2 kilometra duga. Drugi gejziri pojave se i nestanu — ili su aktivni ili uspavani — ali Old Fejtful je još uvek tu.“ Pa ipak i komšija Old Fejtfula, „Grand“ (Veliki) baca mlaz čak do 60 metara uvis. „Stimboat“ (Parobrod) može da šikne skoro
120 metara, tri puta više od Old Fejtfula — ali može godinama da bude neaktivan. U Norisu, gejzir „Ehinus“ (Morski jež) povremeno istušira svoje ljubitelje toplom vodom.Nadtrčati bizona
Sledećeg jutra ponovo smo razgledali turističku brošuru. U njoj je pisalo: „Vrela voda leži ispod tanke, krhke Zemljine kore; voda u jezercima je negde na temperaturi ključanja. Svake godine posetioci na stazama kroz termalna područja dobiju ozbiljne opekotine, i ljudi umiru u kipućoj vodi.“ U jednoj drugoj brošuri je stajalo: „Upozorenje: Mnoge posetioce je probo bizon. Bizon može da teži 900 kilograma i može da trči 50 kilometara na čas, tri puta brže od vas.“ Nadali smo se da nećemo uskoro morati da nadtrčavamo bizona!
U Jeloustonu životinje na putevima imaju prvenstvo prolaza. Kada je neka životinja na vidiku, kola se naglo zaustavljaju i saobraćajna gužva se formira na neočekivanim mestima. Jedna takva gužva se upravo raščišćavala kada smo mi stigli, i turisti su ulazili u svoja kola. Kada smo upitali jednu ženu šta je to što su svi gledali, ona je rekla: „Velikog losa, ali je otišao.“
Nakon toga smo ugledali neke ženke losova kako pokušavaju da nagovore svoju dve nedelje staru mladunčad da pređu preko reke. Selili su se s planina gde su proveli zimu u niže delove parka. Mladunci nisu hteli da idu — nisu računali na to da prelaze vodu. Majke su zvale svoje mlade i oni su na kraju prešli.
„Moja malenkosti, moja bespomoćnosti“
Zatim smo se odvezli do Velikog kanjona u Jeloustonu. Izlazili smo iz kola na različitim osmatračkim mestima duž 360 metara visoke ivice i virili — ne uvek rado — nadole. Prema dnevniku Natanjela Langforda sa ekspedicija iz 1870, on je rekao: „O, moja malenkosti, moja bespomoćnosti“, dok je piljio u ovu 32 kilometra dugu klisuru s blistavo oker liticama — po kome je reka Jelouston dobila ime — i u dva visoka vodopada. Osećali smo se maleno i bespomoćno baš kao i on.
Sledećeg dana okrenuli smo ka istoku. Još jednom se krajolik parka promenio. Sada su nastupile visoke šume i put je na dva mesta prešao preko glavnog razvođa. I dalje smo viđali bizone i druge velike životinje; bizoni su često stajali u klasičnom profilu. Nažalost nismo videli nijednog medveda
— drugu veliku turističku atrakciju Jeloustona. Šta se dogodilo s njima?Tokom godina neposredna blizina ljudi i medveda dovela je do toga da su neki turisti povređeni ili ubijeni. Situacija nije bila dobra ni za medvede. Zato je početkom 1970-ih Služba nacionalnog parka zatvorila smetlišta, i tako je odviknula medvede od toga da zavise od ljudske hrane. To je medvede oteralo u divljinu. Program je uspeo. Medvedi su sada na prirodnoj ishrani, i zdraviji su. Međutim, oni i dalje presreću turiste na nekim mestima, kao što je Fišing Bridž, gde se interesi čoveka i medveda u pogledu ishrane, spavanja i ribarenja poklapaju.
Fišing Bridž nam je bio poslednje odredište. Tu nam je park priredio svoje poslednje veliko iznenađenje. Dok smo preko jezera Jelouston — najvećeg planinskog jezera u Severnoj Americi — gledali prema snegom prekrivenim Tetonima, pomislili smo na trenutak da smo na severu Italije; jezero i okolina su imali istu alpsku veličanstvenost. Međutim ni tu nije bilo medveda.
Došlo je vreme da napustimo Jelouston. Oči i um su bili obilno nagrađeni. Stvarnost je premašila naša očekivanja.
[Fusnota]
a Glavno razvođe je venac visokog tla koji se proteže duž Severne i Južne Amerike. Rečni sistemi na svakoj strani teku u suprotnim pravcima — prema Tihom i Atlantskom okeanu, Meksičkom zalivu i Severnom ledenom okeanu.
[Okvir/Slika na 17. strani]
Požari iz 1988. godine
Krajem jula i avgusta 1988. neznatne vatre u Jeloustonu brzo su prerasle u osam harajućih požara izvan ljudske kontrole. Suša je bila jedan razlog za to, pošto je leto 1988. bilo najsušnije u istoriji Jeloustona. Jaki vetrovi su bili drugi razlog. U naletima i do 80 kilometara na čas, oni su svakodnevno terali vatru na po 20 kilometara. Vatrogasci nikada nisu doživeli da žeravica bude raznesena na takve daljine. Te žeravice započele su nove požare.
Kada su požari dostigli vrhunac, sav taj trud u suzbijanju vatre, koji je koštao 120 miliona američkih dolara, uključivao je skoro 10 000 civilnih i vojnih vatrogasaca i više od 100 vatrogasnih kola. Helikopteri i vazdušni tankeri sipali su oko 5 000 000 litara inhibitora vatre i 40 000 000 litara vode. Kao da se ismejavala ovim naporima, vatra je kovitlala parkom za dlaku mimoilazeći nekoliko naseobina. Dan za danom gust pokrivač od smoga lebdeo je u vazduhu. Do kasnog leta park je podsećao na ratnu zonu. Tek sredinom septembra nakon što je 600 000 hektara izgorelo, hladan vazduh, jesenje oluje i blag sneg ugasili su vatru.
Vatra je neznatno naškodila životinjama, i turizam je postojano počeo da se povećava. Kada se dim podigao, jesenje krošnje su obojile novootvorene vidike, a na proleće je cveće bujalo tamo gde ga pre niko nije video. U godinama nakon požara dosta mladica je prekrilo nekada izgorelo područje.
[Slike na 15. strani]
Old Fejtful
Donji vodopad
[Izvor]
NPS Photo
[Slika na 16. i 17. strani]
Fajrhoul river
[Slika na 17. strani]
Jezerce Morning glori
[Izvor]
NPS Photo