Potrebe i želje jedne bebe

OD ČASA kad se rodi, novorođenčetu je potrebna briga puna ljubavi, uključujući i nežno milovanje i dodir. Neki lekari smatraju da su prvih 12 sati nakon rođenja veoma važni. Oni kažu da majci i detetu u prvim trenucima nakon porođaja nisu potrebni „ni san, ni hrana, već da se maze i priljube jedno uz drugo, kao i da gledaju i slušaju jedno drugo“. a

Roditelji instinktivno uzimaju svoju bebu u naručje, nežno je grle, maze i privijaju uz sebe. Tako beba postaje privržena roditeljima, što joj daje osećaj sigurnosti. Osim toga, ona reaguje na njihovu pažnju. Veza koja nastaje toliko je snažna da će se roditelji spremno žrtvovati dok se neumorno brinu za dete.

Nasuprot tome, novorođenče lišeno roditeljske ljubavi može doslovno venuti i umreti. Zbog toga, neki lekari smatraju da je važno da beba bude uz majku odmah nakon porođaja. Oni ukazuju da bi taj prvi kontakt između majke i novorođenčeta trebalo da traje najmanje 30 do 60 minuta.

Iako se takvo razvijanje bliskosti posebno ističe, u nekim porodilištima je teško, čak neizvodljivo omogućiti  prvi kontakt. Novorođenčad se često odvajaju od majke kako bi se zaštitila od dobijanja neke infekcije. Ipak, postoje dokazi da se stopa smrtonosnih infekcija zapravo može smanjiti kada bebe ostanu pored majki. Zbog toga sve više i više bolnica omogućuje duži kontakt između majke i novorođenčeta.

Zabrinutost u vezi s razvijanjem bliskosti

Neke majke ne osete naklonost prema svojoj bebi kad je prvi put vide. Zbog toga se pitaju: ’Da li ću moći da razvijem bliskost sa bebom?‘ Mora se priznati da neke majke ne zavole odmah svoju bebu. Pa ipak, nema razloga za preteranu zabrinutost.

Čak i ako majka ne oseti odmah naklonost prema svojoj bebi, ona je kasnije može u potpunosti razviti. „Bez obzira na to kakav porođaj bio, on ne utiče na vaš odnos s detetom — niti ga stvara, niti narušava“, primećuje jedna iskusna majka. Ipak, ako ste trudni i osećate bojazan, mudro je da unapred razgovarate o tome s vašim lekarem. Otvoreno kažite kada i koliko želite da budete sa svojim novorođenčetom.

„Pričaj sa mnom!“

Izgleda da postoje određeni periodi tokom kojih su deca posebno osetljiva na specifične spoljašnje uticaje. Ti periodi traju neko vreme, a zatim se završavaju. Na primer, mozak malog deteta s lakoćom savlađuje čak i više od jednog jezika. Ali, izgleda da se najpovoljniji period za učenje jezika završava oko pete godine.

U uzrastu od 12 do 14 godina, učenje novog jezika može biti priličan izazov. Prema dečjem neurologu Piteru Hutenloheru, uzrok tome je „opadanje koncentracije i broja sinapsi u predelu mozga koji je povezan sa učenjem jezika“. Jasno je da je prvih nekoliko godina života odlučujuće za razvijanje te sposobnosti!

Kako mala deca ovladaju veštinom govora, što je veoma važno za daljnje sticanje saznanja? Prvenstveno putem razgovora s roditeljima. Deca u ranom uzrastu naročito reaguju na uticaje drugih osoba. „Beba... oponaša glas majke“, primećuje Bari Arons s Tehnološkog instituta u Masačusetsu. Međutim, zanimljivo je da bebe ne oponašaju sve zvukove. Kao što Arons primećuje, beba „ne imitira škripu kolevke koja se takođe čuje dok majka govori“.

Roditelji koji potiču iz različitih kultura komuniciraju sa svojim bebama tepajući im. Kad se roditelj obraća bebi glasom punim ljubavi, njeno srce brže kuca. Veruje se da tepanje pomaže detetu da reči koje čuje lakše poveže sa osobom koja ih izgovara. Bez reči, beba kao da kaže: „Pričaj sa mnom!“

„Posveti mi pažnju!“

Poznato je da tokom prve godine života, dete razvija emocionalnu privrženost prema osobi koja se brine o njemu, a to je najčešće majka. Zahvaljujući takvoj snažnoj emocionalnoj vezi beba oseća sigurnost, što joj omogućuje da lakše uspostavlja kontakt s drugima nego bebe kojima nedostaje bliska povezanost s roditeljima. Smatra se  da bi takva veza s majkom trebalo da postoji do treće godine života.

Šta se može desiti ako se detetu ne posvećuje pažnja tokom tog odlučujućeg perioda kada je njegov um najpodložniji spoljašnjim uticajima? Marta Farel Erikson, koja je više od 20 godina posmatrala 267 majki i pratila razvoj njihove dece, izrazila je sledeće mišljenje: „Zanemarivanje polako ali sigurno razara duh deteta sve dok [dete] ne izgubi volju da stvara veze s drugima ili da upoznaje svet.“

Da bi ilustrovao svoje gledište u vezi sa ozbiljnim posledicama emocionalnog zanemarivanja, dr Brus Peri sa Dečje klinike u Teksasu kaže: „Ako biste zatražili od mene da izaberem između toga da se jednoj šestomesečnoj bebi polomi svaka kost u telu ili da se dva meseca zanemaruju njene emocionalne potrebe, rekao bih da je za bebu bolje da joj polomite svaku kost.“ Zašto? Prema njegovom mišljenju, „kosti mogu da zarastu, ali ako dete izgubi dva meseca veoma važne moždane stimulacije, učinjena je trajna šteta jer je narušena ravnoteža u njegovom mozgu“. Ne slažu se svi da je ta šteta nepopravljiva. Ipak, naučna istraživanja pokazuju da je za pravilan razvoj dečjeg uma od presudne važnosti okruženje u kom se poklanja velika pažnja emocionalnim potrebama deteta.

„Jednostavno rečeno“, kaže knjiga Infants, „[bebe] žele da vole i da budu voljene“. Kad malo dete plače, ono često u stvari moli svoje roditelje: „Posveti mi pažnju!“ Važno je da se roditelji s ljubavlju odazovu. Na osnovu takvog uzajamnog odnosa, beba shvata da drugi razumeju kada im ona saopštava svoje potrebe i tako uči da stvara društvene veze.

„Bojim se da ću je razmaziti“

Možda pomislite: ’Ako reagujem svaki put kad beba zaplače, bojim se da ću je razmaziti.‘ Moguće je, mada postoje veoma različita mišljenja o tome. Pošto je svako dete jedinstveno, u većini slučajeva roditelji treba da odrede koji je pristup najbolji. Međutim, jedno nedavno istraživanje pokazuje da kada je novorođenče gladno, kada mu nešto smeta ili je uznemireno, njegov organizam oslobađa hormone stresa. Ono izražava svoju uznemirenost plačući. Kada roditelj reaguje tako što udovolji bebinim potrebama, u njenom mozgu počinju da se stvaraju mreže ćelija koje joj pomažu da se umiri. Takođe, prema rečima dr Megan Ganar, kod bebe na čiji plač roditelji brzo reaguju stvara se manje hormona stresa zvanog kortizol. Čak i kad postane uznemirena, ona se brže smiri.

„U stvari, bebe na čiji plač su roditelji brzo i na odgovarajući način reagovali, naročito tokom prvih 6-8 meseci života, manje plaču nego bebe na čiji plač roditelji nisu obraćali pažnju“, kaže Marta Farel  Erikson. Takođe je važno da ne reagujete uvek na isti način. Na primer, ako uvek hranite bebu ili je uzimate u naručje kada plače, ona onda stvarno može postati razmažena. Ponekad je dovoljno da beba samo čuje vaš glas pa da se umiri. Može biti korisno i ako se sagnete i nežno joj šapućete na uvo. Prijaće joj i ako je pomazite po leđima ili stomaku.

„Bebi je posao da plače.“ To je izreka koja se može čuti na Orijentu. Plač je glavni način na koji beba saopštava šta želi. Kako biste se osećali ako bi vas ignorisali svaki put kada nešto zatražite? Prema tome, kako će se vaša beba, koja je bespomoćna, osećati ako je zanemarujete svaki put kada čezne za pažnjom? Ali, ko zapravo treba da obrati pažnju kad beba zaplače?

Ko brine o bebi?

Poslednji popis stanovništva u Sjedinjenim Državama pokazao je da se o 54 procenta dece, od rođenja pa do trećeg razreda osnovne škole, pored roditelja, na različite načine redovno brinu i druge osobe. Često oba roditelja moraju da rade kako bi sastavili kraj s krajem. Tamo gde je to moguće, mnoge majke uzimaju porodiljsko bolovanje kako bi se nekoliko nedelja ili meseci brinule o svojoj bebi. Ali, ko će se brinuti nakon toga?

Naravno, ne postoje neka striktna pravila pri donošenju takvih odluka. Međutim, dobro je imati na umu da je dete tokom ovog veoma važnog životnog perioda još veoma osetljivo. I otac i majka treba zajedno da ozbiljno razmisle o tome. Kada odlučuju šta da urade, oni moraju pažljivo razmotriti mogućnosti.

„Postaje sve jasnije da čak i ako neko može omogućiti svojoj deci da idu u vrtić s najboljim programom za odgajanje i vaspitanje, to nije zamena za vreme koje otac i majka treba da provode s decom“, kaže dr Džozef Zanga, član Američke pedijatrijske akademije. Neki stručnjaci su izrazili zabrinutost zbog toga što osobe koje se staraju o deci koja provode ceo dan u vrtiću ne uspevaju da posvete dovoljno pažnje svakom detetu.

Svesne vitalnih potreba svoje dece, neke zaposlene majke su odlučile da ostanu kod kuće umesto da prepuste drugima brigu o emocionalnim potrebama njihove dece. Jedna žena je rekla: „Uverena sam da mi nijedan drugi posao ne bi mogao pružiti toliko zadovoljstva.“ Naravno, zbog ekonomskih pritisaka ne mogu sve majke da to učine. Mnogi roditelji nemaju drugog izbora osim da upišu decu u vrtić, dok istovremeno ulažu poseban trud kako bi im pružili pažnju i nežnost kada su zajedno. Mnogi zaposleni samohrani roditelji takođe imaju malo mogućnosti u ovom pogledu. Oni ulažu izuzetne napore kako bi odgajali svoju decu i to čine veoma uspešno.

Odgajanje dece može doneti puno uzbuđenja i radosti. Međutim, to je takođe težak, zahtevan posao. Kako možete uspeti?

[Fusnota]

[Okvir/Slika na 6. strani]

Tihe bebe

Neki japanski lekari ukazuju na to da ima sve više beba koje niti plaču niti se smeju. Pedijatar Satoši Janagisava naziva ih tihim bebama. Zašto su te bebe prestale da pokazuju osećanja? Neki lekari veruju da se to desilo jer su bebe bile lišene kontakta s roditeljima. Ovo stanje je nazvano nametnuta bespomoćnost. Prema jednoj teoriji, deca prestaju da komuniciraju kada se njihove potrebe za komunikacijom stalno ignorišu ili pogrešno tumače.

Ako se bebi ne pruži ispravan podsticaj onda kada je to potrebno, možda se u njenom mozgu neće razviti deo koji utiče na stvaranje sposobnosti uživljavanja, smatra dr Brus Peri, načelnik psihijatrije na Dečjoj klinici u Teksasu. U slučajevima krajnjeg zapostavljanja emocionalnih potreba, sposobnost uživljavanja može biti nepovratno izgubljena. Dr Peri veruje da se zloupotreba opojnih sredstava i mladalačka delinkvencija kod nekih osoba javljaju kao posledica zapostavljanja u ranom uzrastu.

[Slika na 7. strani]

Veza između roditelja i bebe postaje jača zahvaljujući komunikaciji