Abortus nije bezbolno rešenje

BIL je odrastao verujući da je abortus težak greh, ravan ubistvu. Ali njegovo čvrsto, dugogodišnje uverenje bilo je poljuljano 1975. kada je trebalo da donese ličnu odluku u tom pogledu. Njegova devojka Viktorija ostala je u drugom stanju, a Bil nije bio spreman da prihvati odgovornosti koje idu uz brak i roditeljstvo. „Brzo sam se opredelio za jednostavnije rešenje“, priznao je Bil. „Rekao sam Viktoriji da abortira.“

Poput Bila, mnogi pribegavaju tom „jednostavnijem rešenju“ za neplaniranu i neželjenu trudnoću. Rezultati jednog istraživanja sprovedenog 2007. pokazali su da je tokom 2003. u svetu izvršeno oko 42 miliona abortusa. Na prekid trudnoće odlučuju se žene svih rasa i nacionalnosti, bez obzira na religiju, materijalni status, obrazovanje i starosno doba — od tinejdžerki do žena koje se bliže menopauzi. Ako bi se desilo da neplanirano ostanete u drugom stanju, šta biste učinili? Zbog čega toliko mnogo žena pribegava abortusu?

„Nisam videla drugo rešenje“

„Oporavljala sam se od problematične trudnoće i teškog porođaja, i imali smo brdo novčanih i porodičnih problema“, ispričala je jedna 35-godišnja žena. „A onda sam mesec i po dana posle porođaja ponovo ostala u drugom stanju. Odlučili smo se za abortus. Duboko u sebi sam znala da je to pogrešno, ali nisam videla drugo rešenje.“

Žene se odlučuju na abortus iz različitih razloga. Oni obuhvataju mnogo toga, počev od finansijskih poteškoća do problema s partnerom koji je možda sklon zlostavljanju, zbog čega žena ne želi da se dodatno vezuje za njega. Ponekad se trudnoća jednostavno ne uklapa u planove žene ili para.

U nekim slučajevima, žene se odlučuju na abortus da bi izbegle sramotu. Doktorka Suzan Vikland je opisala jedan takav slučaj u svojoj knjizi This Common Secret—My Journey as an Abortion Doctor. Jedna pacijentkinja koja je želela da abortira joj se poverila: „Moji roditelji su vrlo pobožni... Ako bih rodila vanbračno dete, narušila bih njihov ugled. Svi njihovi prijatelji bi znali da sam zgrešila.“

Dr Vikland je zatim pitala tu devojku: „U redu, oni bi te smatrali grešnom, ali šta bi rekli za abortus?“ Devojka je odgovorila: „Uh, abortus — to je neoprostivo. Ali je manje zlo jer ostaje tajna. Ako budem abortirala, niko iz crkve [mojih roditelja] nikada neće saznati za to.“

Kakve god da su okolnosti, odluka da se izvrši nameran prekid trudnoće nije nimalo laka. Često vodi do velike patnje. Da li je abortus zaista bezbolno rešenje?

Razmislite o posledicama

Godine 2004. obavljeno je istraživanje u koje su bile uključene 331 Ruskinja i 217 Amerikanki koje su abortirale. Rezultati su pokazali da je oko polovina žena iz obe grupe bila nesrećna posle abortusa. Blizu 50 posto Ruskinja i skoro 80 posto Amerikanki osećalo je krivicu. Više od 60 posto Amerikanki nije moglo da ’oprosti sebi‘. Pošto krivicu oseća veliki broj žena, čak i one koje kažu da nisu religiozne, zbog čega se mnoge od njih i dalje odlučuju na taj korak?

Žene su često izložene snažnom pritisku da abortiraju. Roditelji, bračni drug  ili dobronamerni prijatelji mogu nagovarati ženu da izabere abortus kao manje od dva zla. Ona zbog toga može doneti odluku na brzinu, bez dovoljnog poznavanja činjenica. „Međutim, nakon što prođe stres usled donošenja odluke i samog postupka“, objasnila je dr Prisila Kolman, koja prati posledice abortusa po mentalno zdravlje, „proces razmišljanja žene se vraća u normalu i često se javljaju snažna osećanja krivice, tuge i kajanja.“

Kajanje je najčešće povezano s pitanjem: Da li abortus predstavlja oduzimanje života koji je započeo? Tokom istraživanja o abortusu koje je sprovela jedna radna grupa u američkoj državi Južna Dakota, ustanovljeno je da su se mnoge žene odlučile na abortus jer su „bile navedene na pogrešan zaključak da se iz njihovog tela uklanja samo ’skup ćelija‘. One kažu da to nikada ne bi uradile da im je bila rečena istina“.

Nakon osmatranja „potresnog i bolnog svedočanstva“ 1 940 žena koje su abortirale, u zaključku izveštaja te grupe je stajalo: „Mnoge od tih žena su duboko ožalošćene i ozlojeđene zbog gubitka deteta za koje im je rečeno da nije ni postojalo.“ Takođe je navedeno da u mnogim slučajevima „saznanje da je ubila svoje dete razorno utiče na psihu žene“.

Ali, šta je istina? Da li se tokom abortusa iz tela žene odstranjuje samo skup ćelija? Može li se nerođeno dete u materici smatrati ljudskim bićem?

[Okvir/Slike na 4. strani]

ROĐENJE DETETA ILI ABORTUS

Jedno istraživanje koje je obavljeno 2006. obuhvatalo je grupu tinejdžerki koje su ostale u drugom stanju. Polovina tih devojaka je rodila dete, a druga polovina je prekinula trudnoću. U zaključku istraživanja je rečeno: „Devojke koje su odlučile da rode dete ređe su tražile pomoć psihologa, imale su manje problema sa snom i mnogo manji procenat njih je počeo da koristi marihuanu u odnosu na devojke koje su abortirale“ (Journal of Youth and Adolescence).

U drugom izveštaju su izneseni „rezultati četiri veoma obimna istraživanja“. Šta su ona otkrila? „Kod žena koje su abortirale primećena je veća stopa različitih psihičkih problema nego kod žena koje nisu imale nameran prekid trudnoće“ (Report of the South Dakota Task Force to Study Abortion—2005).