Oči u oči s gorilama
U DUBINAMA prašuma Centralnoafričke Republike krije se dragulj životinjskog sveta koji je malo ko video. Izdržali smo dvanaestočasovnu vožnju džombastim putem i stigli do nacionalnog parka Džanga-Ndoki, lepo održavanog rezervata u jugozapadnom delu ove zemlje, između Kameruna i Konga. Zaputili smo se da vidimo nizijske gorile — Makumbu i njegovu porodicu.
Žena po imenu Bara, koja je bila naš vodič, rekla nam je da se držimo zajedno i da se čuvamo slonova, pošto se krećemo stazama kojim oni svaki dan idu u potragu za hranom. Ali slonovi nisu bili naša jedina briga. „Ako gorila krene na vas“, upozorila nas je ona, „stanite, ne mrdajte se i spustite pogled. Neće vam nauditi; samo će praviti mnogo buke. Nemojte ga gledati u oči. Ja jednostavno zatvorim oči.“
Našu celu grupu je vodio jedan domorodac iz plemena Baaka. Smatra se da to pleme zbog izgleda i niskog rasta pripada Pigmejima. Jedan vešti domorodac može opaziti neku retko viđenu životinju čak i kada ju je teško videti, osetiti njen miris i čuti i najmanji šum koji ona
stvara. Idući dalje, naleteli smo na roj jedne vrste pčela koje nemaju žaoku. Naš prijatelj domorodac se s takvom lakoćom probijao kroz gusto rastinje da smo jedva držali korak s njim.Uskoro nas je vodio kroz netaknutu šumu, u koje je malo koji zapadnjak kročio. A onda je naglo zastao i pokazao rukom veliki predeo nadomak nas. Videli smo slomljeno žbunje i ugaženu travu gde su se nedavno igrale mlade gorile, a tu su se nalazili i ostaci prepodnevne užine — slomljene, ogoljene grančice. Kako smo išli dalje, bili smo u sve većem iščekivanju.
Nakon otprilike tri kilometra, naš prijatelj domorodac je usporio. Da ne bi uplašio gorile, pucnuo je jezikom o nepca. U blizini smo čuli duboko groktanje isprekidano krckanjem grana. Bara nam je dala znak da priđemo. Stavila je prst na usta dajući nam znak da moramo biti apsolutno tihi. Rekla nam je da čučnemo i pokazala kroz drveće. Oko osam metara ispred nas nalazio se Makumba!
Doskora bučna šuma sada je utihnula i mogli smo čuti jedino otkucaje svog srca. Jedino što nam je u tom trenutku bilo u mislima bilo je pitanje da li će nas Makumba napasti? Makumba je okrenuo svoje smežurano lice i pogledao u našem pravcu i kada nas je ovlaš osmotrio, izrazio nam je dobrodošlicu tako što je zevnuo. Suvišno je reći da nam je laknulo!
Na jeziku aka ime „Makumba“ znači „brzi“, ali dok smo bili s njim Makumba nigde nije žurio već je polako uživao u svom doručku. Blizu njega, dva mladunca su se rvala i češkala. Desetomesečno mladunče krupnih očiju, po imenu Sopo, igralo se blizu svoje majke Mopambi koja ga je nežno vraćala u svoju blizinu čim bi zbog bezgranične radoznalosti mališan otišao dalje nego što ga ona može dohvatiti. Ostali članovi porodice su jeli lišće i srčiku grančica ili izvodili nestašluke u društvu samo nakratko bacajući pogled na nas. Pošto im nismo bili previše zanimljivi nastavili su svoju igru.
Prošao je otprilike jedan sat i bilo je vreme da krenemo. Izgleda da je i Makumba isto mislio. Kratko se oglasio, pomoću svojih masivnih ruku podigao i zamakao u šumu. Za tren oka cela porodica je nestala. Iako smo samo malo vremena mogli provesti sa ovim neverovatnim stvorenjima, ovaj dan će nam još dugo ostati u sećanju.