PRE pet vekova, Španci su došli na ovo područje. Nazvali su ga Kostarika (bogata obala), očekujući da će pronaći veoma mnogo zlata, što se nije desilo. Ova zemlja danas nije poznata po nekoj dragocenoj rudi, već po tome što ima najbogatiji biodiverzitet na svetu.

Kostarikanci su poznati i kao Tikosi. Taj naziv su dobili zato što imaju običaj da na kraju reči dodaju „-iko“, praveći tako deminutive. Na primer, umesto da kažu „un momento“ (samo trenutak), oni će obično reći „un momentico“ (samo mali trenutak). U svakodnevnom govoru često koriste izraz „¡pura vida!“ (čist život) kako bi izrazili svoje cenjenje ili saglasnost, ili jednostavno kao pozdrav.

Jedno od uobičajenih jela kostarikanske kuhinje je gallo pinto, što doslovno znači „pegavi pevac“. U pitanju su pirinač i pasulj skuvani odvojeno, a zatim pomešani sa začinima. Ovo jelo se  može služiti kao doručak, ručak ili večera. Tradicionalno piće je café chorreado — kafa koja se cedi kroz platnenu krpu s jednog stalka, obično od drveta.

U Kostariki ima oko 450 skupština Jehovinih svedoka. Njihovi sastanci se održavaju na deset jezika, uključujući i kostarikanski znakovni jezik i dva urođenička jezika — bribri i kabekar.