Recite nam nešto o sebi.

Rodio sam se 1959. u gradu Fudžou, u kineskoj provinciji Ðijangsi. Kad sam imao osam godina, u Kini je bila u začetku Velika proleterska kulturna revolucija. Pošto je moj otac bio građevinski inženjer, dobio je naređenje da radi na izgradnji železnice u dalekom, pustom kraju Kine. Dugo je smeo da dolazi kući samo jednom godišnje. Živeli smo u školi u kojoj je majka radila kao učiteljica. Godine 1970, morali smo da se preselimo u siromašno selo Ljufang, u oblasti Linčuan, gde je vladala nestašica hrane.

Kako se u vašoj porodici gledalo na religiju?

Mog oca nisu zanimale ni religija ni politika, a majka mi je bila budistkinja. U školi smo učili da je život nastao evolucijom i nisam to dovodio u pitanje.

Kako ste se zainteresovali za matematiku?

Svidelo mi se to što se matematika u potrazi za tačnim rezultatima vodi logičkim razmišljanjem. Krenuo sam na fakultet 1976, ubrzo nakon smrti Mao Cedunga, koji je pokrenuo spomenutu revoluciju. Za glavni predmet na studijama sam izabrao matematiku. Nakon što sam magistrirao, počeo sam da se bavim matematičkim istraživanjima u cilju konstruisanja nuklearnih reaktora. To mi je bio prvi posao.

Šta ste u početku mislili o Bibliji?

Došao sam u Sjedinjene Države 1987. da bih započeo doktorske studije na jednom teksaškom univerzitetu (Texas A&M University). Znao sam da u Americi mnogi ljudi veruju u Boga i čitaju Bibliju. Čuo sam i da se u Bibliji može naći mnogo praktičnih saveta, pa sam poželeo da vidim šta stoji u njoj.

 Kad sam počeo da je čitam, uverio sam se da je tako, ali sam kasnije odustao jer sam naišao na neke delove koje nisam razumeo.

Šta vas je navelo da opet počnete da je čitate?

Jedna Jehovina svedokinja je 1990. došla na moja vrata i pokazala mi da Biblija govori o boljoj budućnosti koja predstoji čovečanstvu. Dogovorili smo se da me jedan bračni par poseti i pomogne mi da upoznam Bibliju. Počeo sam da proučavam s njima. Moja supruga, Liping, ranije je predavala fiziku u srednjoj školi u Kini i bila je ateista, kao i ja. Međutim, kasnije mi se pridružila u proučavanju. Saznali smo šta Biblija kaže o nastanku života. Ideja da postoji Stvoritelj bila je za mene nešto sasvim novo, pa sam odlučio da to ispitam.

Kako ste to uradili?

U matematici smo se bavili izračunavanjem verovatnoće događaja, pa sam te principe primenio na pitanje o nastanku života. Da bi život nastao spontano, proteini bi već morali postojati. Pokušao sam da izračunam koja je verovatnoća da su proteini nastali sami od sebe. Molekuli proteina spadaju među najsloženije molekule za koje se zna. Samo jedna ćelija može sadržati na hiljade vrsta proteina, koji pritom i veoma skladno funkcionišu. Kao i mnogi drugi ljudi, došao sam do zaključka da je verovatnoća da su proteini nastali slučajno toliko mala da je ravna nuli! U tekstovima o teoriji evolucije nisam pročitao nijedno zadovoljavajuće objašnjenje o tome kako su se razvili ti krajnje kompleksni molekuli, a kamoli još kompleksnija živa bića, koja se sastoje od njih. Bilo mi je jasno da mora postojati Stvoritelj.

Šta vas je uverilo da je Biblija knjiga od Boga?

Proučavajući Bibliju s Jehovinim svedocima, saznao sam da su se mnoga biblijska proročanstva do detalja ispunila. Takođe sam iz ličnog iskustva video koliko su biblijski saveti korisni u svakodnevnom životu. Pitao sam se kako su pisci Biblije, koji su živeli pre više hiljada godina, mogli napisati mudre savete koji su i dan-danas primenjivi. Bio sam sve uvereniji da je Biblija Božja Reč.

Da li u još nečemu nalazite dokaze da Bog postoji?

Kad god razmišljam o onome što se nalazi u prirodi, dolazim do zaključka da to nije moglo nastati slučajno. Trenutno se bavim softverskim inženjeringom. Zadivljuje me to koliko je naš mozak superiorniji u odnosu na bilo koji kompjuterski program. Uzmimo za primer sposobnost mozga da razume govor. Većina ljudi lako razume šta neko govori i pored smetnji kao što su nezavršene rečenice, smeh, kašalj, zamuckivanje, drugačiji naglasak, odjek, buka ili telefonske smetnje. Možda izgleda da to nije ništa posebno, ali softverski inženjeri se ne bi složili s tim. I najbolji program za prepoznavanje govora ne može ni izdaleka da se poredi s ljudskim mozgom.

Za razliku od kompjutera, mozak po glasu može da prepozna ko govori, odakle je, pa čak i kako se oseća. Softverski inženjeri proučavaju principe po kojima mozak radi, s ciljem da unaprede programe za prepoznavanje govora. Oni zapravo pokušavaju da poboljšaju svoje izume izučavajući Božje.