„SLUŠAJUĆI kakve su sve lepe stvari doživeli moji prijatelji koji služe na nekom području gde je potrebno više pionira, poželela sam da i ja osetim takvu radost“, kaže Silvijana s Madagaskara, koja ima nešto manje od trideset godina i služi kao pionir. „Ali plašila sam se da je takav poduhvat izvan mojih mogućnosti.“

Možeš li se poistovetiti s ovom našom sestrom? Da li i ti želiš da služiš na području gde je potrebno više objavitelja, ali se pitaš da li ćeš ikada moći da ostvariš taj cilj? Ako je tako, nemoj klonuti duhom! Hiljade naše braće i sestara je uz Jehovinu pomoć uspelo da savlada neke prepreke i da se više posveti službi. Da bismo videli kako je nekima od njih Jehova otvorio put, posetićemo Madagaskar, četvrto po veličini ostrvo na svetu.

Tokom proteklih deset godina, više od 70 revnih objavitelja i pionira iz 11 zemalja * došli su da služe u ovom delu Afrike gde mnogi veoma cene Bibliju. Mnogi objavitelji na Madagaskaru takođe su bili spremni da se presele na neka druga područja na ovom ogromnom ostrvu da bi više učestvovali u širenju dobre vesti. Upoznajmo neke od njih.

Luj i Perin, bračni par u svojim tridesetim godinama, preselili su se iz Francuske na Madagaskar. Godinama pre toga su razmišljali kako bi mogli da služe u nekoj stranoj zemlji, ali Perin je oklevala. Ona kaže: „Plašila sam se nepoznatog. Nije mi bilo svejedno da ostavim porodicu, skupštinu, stan, poznato okruženje i život na kakav smo navikli. Iskreno rečeno, brige su bile moja najveća prepreka.“ Ali 2012. godine skupila je dovoljno hrabrosti, tako da su se ona i njen suprug preselili na Madagaskar. Šta ona misli o toj odluci? „Kad se osvrnem unazad, mogu reći da je ovo iskustvo ojačalo našu veru i da smo videli kako nam Jehova na konkretan način pomaže.“  Luj još kaže: „Zamislite samo, desetoro ljudi s kojima smo proučavali Bibliju došlo je na Spomen-svečanost, i to prve godine koju smo proveli na Madagaskaru!“

Šta je ovom paru dalo snage da ostanu na Madagaskaru i kad su se suočili s nekim problemima? Gorljivo su se molili Jehovi da im pomogne da istraju (Fil. 4:13). Luj kaže: „Osetili smo da je Jehova uslišio naše molitve i dao nam mir. Tako smo smogli snage da se usredsredimo na lepe stvari koje su nam se dešavale u službi. Braća i sestre iz Francuske slala su nam mejlove i pisma u kojima su nas hrabrili da ne odustanemo“ (Fil. 4:6, 7; 2. Kor. 4:7).

Jehova je bogato blagoslovio Luja i Perin zbog njihove istrajnosti. „U oktobru 2014, pohađali smo Biblijsku školu za bračne parove * u Francuskoj“, kaže Luj. „Taj dar od Jehove nikada nećemo zaboraviti.“ Kad su završili školu, bili su srećni što su mogli ponovo da se vrate na Madagaskar.

Didije i Nadin, sredovečni bračni par iz Francuske, preselili su se na Madagaskar 2010. Didije kaže: „Bili smo pioniri kada smo bili mladi, a onda smo dobili troje dece. Kada su ona odrasla, razmišljali smo o mogućnosti da služimo u drugoj zemlji.“ Nadin dodaje: „Plašila sam se i same pomisli da ću biti odvojena od dece, ali ona su nam rekla: ’Bićemo ponosni na vas ako rešite da služite negde gde je veća potreba za objaviteljima!‘ Njihove reči su nas podstakle da se preselimo. Iako smo daleko od njih, srećni smo što se često možemo čuti s njima.“

Za Didije i Nadin učenje malgaškog jezika bio je pravi izazov. „Nemamo više 20 godina“, kaže Nadin s osmehom. Kako su uspeli da savladaju jezik? U početku su služili u skupštini na francuskom. Kasnije su uvideli da su spremni da uče lokalni jezik i zato su prešli u skupštinu na malgaškom. Nadin još kaže: „Mnogi vole da proučavaju Bibliju. Često nam zahvaljuju što ih posećujemo. Isprva mi se činilo da sanjam. Srećna sam što mogu da služim kao pionir u ovoj zemlji. Kada ustanem ujutru, kažem sebi: ’Sjajno, i danas ću ići u službu.‘“

Didije se sa osmehom seća vremena kada je počeo da uči malgaški. On kaže: „Vodio sam jedan skupštinski sastanak, ali nisam razumeo nijedan komentar braće i sestara. Sve što sam mogao da kažem jeste: ’Hvala.‘ Kada je jedna sestra dala odgovor, zahvalio sam joj, ali onda su mi neki koji su sedeli iza nje dali znak da odgovor nije tačan. Odmah sam prozvao jednog brata koji je, barem se nadam, dao tačan odgovor.“

Na kongresu 2005, Tjeri i njegova žena, Nadija, gledali su dramu pod nazivom „Teži za ciljevima  koji donose čast Bogu.“ Ta biblijska drama dirnula ih je u srce i probudila u njima želju da služe tamo gde je veća potreba za objaviteljima. Tjeri kaže: „Kada se drama završila, dok smo još aplaudirali, nagnuo sam se prema svojoj ženi i upitao je: ’A kuda bismo mi mogli da idemo?‘ Ona mi je rekla da upravo o tome razmišlja.“ Ubrzo nakon toga, oni su počeli da preduzimaju korake kako bi ostvarili svoj cilj. Nadija dodaje: „Postepeno smo se rešili mnogih stvari koje smo imali, sve dok na kraju nismo uspeli da se spakujemo u četiri kofera!“

Oni su stigli na Madagaskar 2006. i od samog početka su uživali u službi. Nadija kaže: „Pravo je zadovoljstvo propovedati ljudima na ovom području.“

Međutim, šest godina kasnije, Tjeri i Nadija su se suočili s jednim problemom. Nadijina majka, Mari-Madelen, koja je živela u Francuskoj, pala je, polomila ruku i povredila glavu. Nakon što su razgovarali s njenim doktorom, predložili su joj da dođe na Madagaskar i da živi s njima. Iako ima 80 godina, rado je prihvatila poziv. Šta ona misli o tome što sada živi tako daleko od svoje kuće? Ona kaže: „Ponekad mi neke stvari teško padaju, ali uprkos mojim ograničenjima osećam da značim drugima u skupštini. Posebno sam srećna što, zahvaljujući ovoj promeni, moja deca mogu nastaviti sa svojom službom ovde gde mnogi rado prihvataju istinu.“

Rijan je naš brat, koji ima dvadesetak godina. Odrastao je na istoku Madagaskara, u plodnoj oblasti Alotra Manguru. Bio je dobar đak i želeo je da stekne neko više obrazovanje. Ali proučavajući Bibliju promenio je mišljenje. On kaže: „Gledao sam da pre roka završim srednju školu i obećao sam Jehovi da ću početi s pionirskom službom ako položim završni ispit.“ Kad je završio školu, održao je obećanje. Preselio se kod jednog brata koji je bio pionir, pronašao posao sa skraćenim radnim vremenom i počeo s pionirskom službom. On kaže: „Bila je to najbolja odluka koju sam doneo.“

Međutim, članovi njegove porodice i neki rođaci nisu mogli da shvate zašto nije hteo da gradi karijeru. On kaže: „Moj otac, njegova sestra, kao i moj stric, podsticali su me da nastavim sa školovanjem. Ali ni za šta na svetu nisam hteo da prekinem s pionirskom službom.“ Ubrzo je poželeo da služi tamo gde je potrebno više objavitelja. Šta ga je na to navelo? „Jednom su nam upali lopovi i odneli dosta toga. To me je podstaklo da razmišljam o onome što je Isus rekao, naime da treba da skupljamo ’blago na nebu‘. Rešio sam da se još više potrudim oko sticanja duhovnog blaga“ (Mat. 6:19, 20). Rijan se preselio u najjužniji deo Madagaskara, sušno područje udaljeno 1 300 kilometara od mesta gde je živeo. Na tom području žive Antandruji, jedna od etničkih grupa na ovom ostrvu. Zašto se baš tamo preselio?

Mesec dana pre te pljačke, Rijan je počeo da proučava Bibliju s dvojicom muškaraca koji pripadaju toj etničkoj grupi. Naučio je neke izraze na njihovom jeziku i razmišljao je o tome da mnogi pripadnici tog naroda još uvek nisu čuli dobru vest. On kaže: „Molio sam se Jehovi da mi pomogne da se preselim na područje gde se govori jezik tandroj.“

Čim se preselio, suočio se s jednim problemom. Naime, nije mogao da nađe posao. Jedan čovek mu je rekao: „Šta ti radiš ovde? Ljudi se u potrazi za poslom sele tamo odakle si ti došao!“ Nakon dve nedelje, skoro bez prebijene pare, otišao je na regionalni kongres i pitao se kako će dalje. Poslednjeg dana kongresa, jedan brat mu je gurnuo nešto u džep. Bio je to novac s kojim je mogao da se vrati na svoje područje i da započne mali posao s prodajom jogurta. On kaže: „Jehova mi je pomogao baš u pravi čas. Tako sam mogao da nastavim da pomažem onima koji još nisu imali priliku da saznaju nešto o Jehovi.“ U skupštini je takođe bilo mnogo posla. On još kaže: „Svake druge nedelje sam morao da držim javno predavanje. Jehova me je obučavao preko svoje organizacije.“ Rijan još uvek na tom području propoveda dobru vest o Božjem  Kraljevstvu onima koji žele da uče o Jehovi.

Jehova kaže da „ko god bude tražio blagoslov na zemlji, tražiće blagoslov od vernog Boga“ (Is. 65:16). Jehova će nas blagosloviti ako se istinski trudimo da savladamo prepreke koje nas sprečavaju da učinimo nešto više za njega. Setimo se Silvijane, koju smo spomenuli na početku. Ona se plašila da je preseljenje na drugo područje izvan njenih mogućnosti. Zašto? Ona kaže: „Leva noga mi je oko devet centimetara kraća od desne. Zbog toga hramljem i brzo se umaram.“

Ali Silvijana se 2014. godine dogovorila sa Silvi En, jednom mladom pionirkom iz njene skupštine, da se presele u jedno malo mesto udaljeno 85 kilometara od njihovog doma. Uprkos preprekama, Silvijana je ostvarila svoj san i doživela mnoge blagoslove. Ona kaže: „Nakon samo godinu dana provedenih na tom području, jedna mlada žena po imenu Doratin, s kojom sam proučavala Bibliju, krstila se na našem pokrajinskom sastanku.“

Primeri ove naše braće i sestara u kojima se vidi koliko je jaka njihova vera pokazuju da, ukoliko se trudimo da savladamo prepreke koje nas sprečavaju da u našoj službi učinimo nešto više, i mi možemo osetiti istinitost reči koje je Jehova uputio svojim slugama, kada je rekao: „Ja ću te ojačati i pomoći ću ti“ (Is. 41:10). Tako će naše prijateljstvo s Jehovom biti još jače. Osim toga, svojom spremnošću da služimo na području na kome živimo ili u nekoj drugoj zemlji, pripremamo se za mnoga zaduženja koja će nam Jehova dati u novom svetu. Kao što Didije, kog smo već spomenuli, kaže: „Služba na području gde je veća potreba za objaviteljima jeste dobra obuka za budućnost.“ Nadamo se da će još mnogi uskoro početi s tom obukom!