Mnogi narodi u drevno doba su izvršavali smrtnu kaznu nad zločincima tako što su ih pribijali na stub. Rimljani su vezivali ili pribijali zločince na stub, na kome bi za nekoliko dana umrli iscrpljeni od bola, gladi, žeđi, kao i od sunca, vetra ili kiše. Rimljani su smatrali da je pribijanje na stub sramna kazna koju zaslužuju najgori zločinci.

Šta se može reći za Izraelce u biblijsko doba? Da li su i oni zločince vešali na stub? U Mojsijevom zakonu je pisalo: „Ako neko učini greh zbog kog je zaslužio smrtnu kaznu pa bude pogubljen i obešen na stub, neka njegovo telo ne ostane na stubu preko noći, već ga sahrani istog dana“ (Pon. zak. 21:22, 23). Dakle, u vreme kada je pisan hebrejski deo Svetog pisma, osoba koja je bila osuđena na smrt očigledno je najpre bila pogubljena, a zatim obešena na stub ili drvo.

Što se toga tiče, u Levitskoj 20:2 piše sledeće: „Svaki čovek od Izraelovih sinova i svaki stranac koji živi u Izraelu koji bi svoje dete dao Molohu, neka se pogubi. Neka ga narod zaspe kamenjem tako da umre.“ Oni „koji bi prizivali duhove ili bi gatali“ takođe su morali biti pogubljeni. Ali kako? Tako što bi ih narod ’zasuo kamenjem‘ (Lev. 20:27).

Nadalje, u Ponovljenim zakonima 22:23, 24 piše: „Ako čovek u gradu naiđe na devicu koja je verena i legne s njom, oboje ih izvedite na vrata tog grada i zaspite ih kamenjem da poginu — devojku zato što nije vikala u gradu, a čoveka zato što je osramotio ženu svog bližnjeg. Tako ukloni zlo iz svoje sredine.“ Prema tome, kod Izraelaca u drevno doba kamenovanje je bio glavni metod izvršavanja smrtne kazne za velike grehe. *

U Ponovljenim zakonima 21:23 piše da je „proklet pred Bogom onaj ko je obešen“. To što je telo zločinca bilo obešeno na stub ili na drvo, služilo je kao upozorenje ostalim Izraelcima.