Oni revno propovedaju na Filipinima
GREGORIO i Merilu, koji su u braku i sada imaju nešto više od 40 godina, pre oko deset godina su u Manili služili kao pioniri i istovremeno radili puno radno vreme. Nije bilo lako, ali uspevali su u tome. Kasnije je Merilu dobila mesto menadžera u banci u kojoj je radila. Ona kaže: „Oboje smo imali dobar posao tako da smo mogli da sebi priuštimo dosta toga.“ Toliko im je dobro išlo da su odlučili da sagrade sebi kuću iz snova na jednoj dobroj lokaciji oko 19 kilometara istočno od Manile. Sklopili su ugovor sa preduzimačem i na taj način se obavezali da deset godina plaćaju mesečne rate za kuću.
„OSEĆALA SAM SE KAO DA POTKRADAM JEHOVU“
Merilu kaže: „Novo radno mesto mi je oduzimalo toliko vremena i snage da sam počela da gubim želju da idem na sastanke i u službu propovedanja. Osećala sam se kao da potkradam Jehovu. Više nisam mogla da u službi provodim onoliko vremena koliko sam obećala Jehovi.“ Nezadovoljni svojim načinom života, Gregorio i Merilu su jednog dana seli da porazgovaraju o svemu. Gregorio kaže: „Hteli smo da nešto promenimo, ali nismo znali tačno šta bi to moglo biti. Razgovarali smo o tome kako bismo mogli više učiniti u službi, posebno zato što nemamo decu. Molili smo se Jehovi za vođstvo.“
U to vreme su čuli nekoliko govora o propovedanju na mestima gde ima malo objavitelja. „Činilo nam se da su ti govori bili Jehovin odgovor na naše molitve“, kaže Gregorio. Molili su se za više vere, kao i za hrabrost da donesu pravu odluku. Velika prepreka je bila njihova kuća u izgradnji. Već tri godine su redovno plaćali rate. Šta će uraditi? Merilu kaže: „Raskidanje ugovora bi značilo da ćemo izgubiti sve što smo dotad otplatili, što je bila poprilična suma novca. Međutim, na sve to smo gledali kao na izbor između toga da li ćemo na prvo mesto u životu staviti Jehovinu volju ili naše lične želje.“ Imajući na umu da je Pavle „pristao da sve izgubi“, raskinuli su ugovor o izgradnji kuće, dali otkaz na poslu, prodali veći deo svoje imovine i preselili se u jedno selo na ostrvu Palavan, koje se nalazi oko 480 kilometara južno od Manile (Fil. 3:8).
’OTKRILI SU TAJNU‘
Pre nego što su se preselili, Gregorio i Merilu su pokušali da se pripreme za jednostavniji način života, ali sve dok se nisu stvarno preselili nisu u potpunosti razumeli šta takav život zapravo znači. Merilu kaže: „Bili smo šokirani kad smo videli da nema struje i drugih stvari koje život čine lakšim. Ranije je bilo potrebno samo da uključimo šporet, a sada smo prvo morali da nacepamo drva, potpalimo vatru i tako kuvamo. Nedostajalo mi je da ponekad prošetamo nekim tržnim centrom, jedemo van kuće i uživamo u svemu ostalom što pruža život u gradu.“ Međutim, stalno su podsećali sebe zašto su se preselili i ubrzo su se navikli na nov način života. Merilu kaže: „Naučila sam da uživam u prirodi, na primer dok posmatram zvezdano nebo. Međutim, najviše me raduje kad vidim kako se ljudima lice ozari nakon što čuju dobru vest. Ovde smo ’otkrili tajnu‘ kako da budemo zadovoljni“ (Fil. 4:12).
„Ništa se ne može uporediti s radošću koju osećamo dok gledamo kako novi napreduju i postaju deo skupštine. Život nam nikada nije bio tako ispunjen kao sada.“ (Gregorio i Merilu)
Gregorio kaže: „Kad smo stigli, ovde je bilo samo četiri Svedoka. Bili su presrećni kada sam počeo da svake sedmice držim javno predavanje i da ih pratim na gitari dok pevaju teokratske pesme.“ Ovaj par je video kako je njihova mala grupa za samo godinu dana postala napredna skupština od 24 objavitelja. Gregorio kaže: „Mnogo nam znači što vidimo da nas braća i sestre veoma vole.“ Nakon šest godina provedenih na tom području, ovaj bračni par kaže: „Ništa se ne može uporediti s radošću koju osećamo dok gledamo kako novi napreduju i postaju deo skupštine. Život nam nikada nije bio tako ispunjen kao sada.“
„’ISPITALA SAM I VIDELA DA JE JEHOVA DOBAR‘!“
Na Filipinima se skoro 3 000 braće i sestara preselilo na područja gde ima malo objavitelja. Otprilike 500 njih su neudate sestre. Jedna od njih je Karen, koja sada ima nešto više od dvadeset godina.
Ona je odrasla u Bagauu, u oblasti Kagajan. Još kao tinejdžerka često je razmišljala o tome kako da više učini u službi propovedanja. Ona kaže: „Pošto znam da je malo vremena preostalo i da svi ljudi treba da čuju dobru vest o Kraljevstvu, želela sam da odem da propovedam negde gde nema dovoljno objavitelja.“ Premda su joj neki članovi porodice savetovali da to ne radi nego da upiše fakultet, Karen se molila Jehovi za vođstvo. Takođe je razgovarala sa onima koji su se već preselili na takva područja da bi tamo propovedali. Kada je napunila 18 godina, preselila se u jedno mesto udaljeno 64 kilometra od njenog rodnog mesta.
Mala skupština u koju je došla propovedala je na planinskom području duž obale Tihog okeana. Karen kaže: „Da bismo iz Bagaua došli do nove skupštine, pešačili smo tri dana uzbrdo i nizbrdo i 30 puta prelazili preko reka.“ Ona još kaže: „Do nekih s kojima proučavam Bibliju pešačim i po šest sati, zatim prespavam kod njih i sledećeg dana opet pešačim šest sati da bih se vratila kući.“ Da li je to vredno truda? „Ponekad me bole noge“, kaže ona. Međutim, dodaje s velikim osmehom: „Vodim čak 18 biblijskih studija. ’Ispitala sam i videla da je Jehova dobar‘!“ (Ps. 34:8).
„NAUČILA SAM DA SE OSLANJAM NA JEHOVU“
Suki je neudata sestra indijskog porekla iz Sjedinjenih Država i ima nešto više od 40 godina. Odlučila je da se preseli na Filipine. Šta ju je podstaklo da preduzme takav korak? Ona je 2011. prisustvovala dvodnevnom pokrajinskom sastanku na kom je jedan bračni par ispričao kako su prodali veći deo svoje imovine i preselili se u Meksiko da bi tamo pomogli u propovedanju. Suki kaže: „Taj intervju me je podstakao da razmišljam o ciljevima o kojima do tada uopšte nisam razmišljala.“ Kada je saznala da na Filipinima postoji potreba za objaviteljima koji bi propovedali na pandžapskom jeziku, odlučila je da se preseli tamo. Da li se suočila s nekim poteškoćama?
„Nisam mislila da će mi biti toliko teško da odlučim koje stvari da zadržim, a koje da prodam“, kaže Suki. „Pored toga, 13 godina sam živela sama u svom stanu, a onda sam se preselila i privremeno živela kod svoje porodice. Nije bilo lako, ali polako sam učila kako da živim jednostavnim načinom života.“ S kojim se poteškoćama suočila nakon što se preselila na Filipine? „Moji najveći problemi bili su strah od užasnih insekata i nostalgija. Naučila sam da se oslonim na Jehovu na potpuno nov način.“ Da li je to bilo vredno truda? Suki sa osmehom priča: „Jehova nam kaže: ’Okušajte me. Zar neću izliti na vas blagoslov.‘ Za mene su ove reči dobile posebno značenje kada me je jedna žena pitala: ’Kada ćete ponovo doći? Imam još mnogo pitanja.‘ Veoma sam srećna i zadovoljna što mogu da pomognem ljudima koji su duhovno gladni“ (Mal. 3:10). Ona na kraju kaže: „Zapravo, najteže je bilo doneti odluku o preseljenju. Ali kad sam je donela, bilo je prosto neverovatno gledati kako Jehova čini sve ostalo za mene.“
„POBEDIO SAM SVOJ STRAH“
Simej, koji ima blizu 40 godina i oženjen je, prihvatio je jedan unosan posao i preselio se sa Filipina u jednu zemlju na Bliskom istoku. Dok je bio tamo, razgovor s tamošnjim pokrajinskim nadglednikom i govor jednog člana Vodećeg tela podstakli su ga da stavi Jehovu na prvo mesto u svom životu. „Međutim, plašila me je i sama pomisao na to da napustim svoj posao“, kaže Simej. On se ipak odlučio na to i vratio se na Filipine. Danas on i njegova žena Hajdi služe na jugu zemlje u oblasti Davao del Sur, gde je potrebno više objavitelja da bi se obradilo to ogromno područje. On kaže: „Kada se osvrnem na protekle godine, drago mi je što sam pobedio svoj strah od toga kako ćemo živeti ako napustim posao i što sam Jehovu stavio na prvo mesto u svom životu. Ništa me ne ispunjava toliko kao saznanje da Jehovi dajem najbolje što mogu.“
„MI SMO OVDE STVARNO ZADOVOLJNI!“
Kada su Ramilo i Džulijet, bračni par pionira koji imaju nešto više od 30 godina, saznali da je potrebna pomoć skupštini udaljenoj oko 30 kilometara od njihove kuće, ponudili su se da pomognu. Tako su njih dvoje i po kiši i po suncu nekoliko puta nedeljno motociklom prelazili taj put da bi prisustvovali sastancima i išli u službu propovedanja. Premda nije svejedno putovati po džombastim putevima i prelaziti preko visećih mostova, oni su srećni što mogu da učine više u službi propovedanja. Ramilo kaže: „Moja žena i ja vodimo ukupno 11 biblijskih studija. Služenje na području gde ima malo objavitelja podrazumeva neke žrtve, ali mi smo ovde stvarno zadovoljni!“ (1. Kor. 15:58).
Da li bi želeo da se malo bolje informišeš o služenju na mestima gde je potrebno više objavitelja u tvojoj zemlji ili u inostranstvu? Ako bi želeo, porazgovaraj sa svojim pokrajinskim nadglednikom i pročitaj članak „Možeš li ’preći u Makedoniju‘?“ koji je izašao u Našoj službi za Kraljevstvo od avgusta 2011.