IMALA sam devet godina kada sam prestala da rastem. Danas imam 43 godine i visoka sam samo jedan metar. Kada su moji roditelji shvatili da više neću rasti, podstakli su me da se zaokupim poslom, kako ne bih stalno mislila na svoj nedostatak. Zato sam ispred naše kuće postavila tezgu s voćem. Trudila sam se da ona uvek izgleda uredno, što je privuklo mnoge kupce.

I pored toga što sam naporno radila, ono što me je mučilo još uvek je bilo prisutno. I dalje sam bila vrlo niska, tako da su mi problem predstavljale čak i obične stvari, kao što je kupovina u prodavnici. Činilo mi se kao da je sve napravljeno za ljude koji su skoro duplo viši od mene. Samu sebe sam sažaljevala, ali su se stvari promenile kada sam imala 14 godina.

Jednog dana, dve žene su prišle mojoj tezgi i kupile voće. One su bile Jehovini svedoci i počele su da proučavaju Bibliju sa mnom. Uskoro sam shvatila da je upoznavanje Jehove i njegove namere daleko važnije od mog zdravstvenog problema. To mi je mnogo pomoglo. Psalam 73:28 postao je moj omiljeni stih. Prvi deo tog stiha glasi: „Meni je dobro biti blizu Boga.“

Potom se desilo nešto čemu se nisam nadala — preselili smo se u drugu zemlju, Burkinu Faso. To mi je iz korena promenilo život. Prethodno smo živeli u Obali Slonovače i tamo sam svima u mom kraju bila uobičajen prizor pokraj tezge s voćem. Međutim, u novoj sredini bila sam stranac i za mnoge čudna pojava. Ljudi su zurili u mene. Zato ponekad nedeljama nisam izlazila iz kuće. Onda sam se prisetila koliko mi je bilo lepo dok sam učila o Jehovi. Pisala sam podružnici Jehovinih svedoka, koja mi je poslala pravu osobu. To je bila misionarka Nani, koja je došla kod mene svojim skuterom.

Peskoviti putevi u našem kraju bili su nezgodni za vožnju, pogotovo u kišnoj sezoni, kad su bili blatnjavi. Dok je dolazila kod mene da proučavamo, Nani je bezbroj puta pala sa skutera, ali nije odustajala. Jednog dana se ponudila da me vozi na sastanke. Shvatila sam da će mi trebati hrabrosti da izađem iz kuće i podnesem to da ljudi zure u mene. Pored toga, kad bih sela iza Nani, to bi bilo dodatno opterećenje za skuter kojim je ionako bilo teško upravljati. Ipak, pristala sam da idem, imajući u mislima drugi  deo mog omiljenog stiha: „Suvereni Gospod Jehova utočište je moje.“

Nani i ja bismo ponekad upale u blato, ali nas to nije sprečavalo da idemo na sastanke, jer su nam bili dragoceni. Srdačna dobrodošlica u Dvorani Kraljevstva bila je sušta suprotnost onome što sam doživljavala napolju od drugih ljudi! Krstila sam se nakon devet meseci.

Treći deo mog omiljenog stiha glasi: „Objaviću sva dela tvoja.“ Bila sam svesna da će mi služba propovedanja biti najveći izazov. Još uvek se sećam svog prvog odlaska u službu od kuće do kuće. I deca i odrasli su me s čuđenjem posmatrali, pratili me i oponašali moj hod. Baš mi je bilo teško, ali sam uvek iznova podsećala sebe da je njima novi svet potreban isto kao i meni. To mi je dalo snage da istrajem.

Da bih se lakše kretala, nabavila sam tricikl na ručni pogon. Kada bismo u službi propovedanja naišli na uzbrdicu, moj saradnik bi me pogurao uzbrdo. Kad bismo došli do nizbrdice, seo bi iza mene i spustili bismo se zajedno. Iako mi je isprva bila izazov, služba mi je postala izvor velike radosti, tako da sam 1998. počela da služim kao opšti pionir.

Proučavala sam Bibliju s mnogo osoba, a njih četvoro se krstilo. Pored toga, i jedna od mojih sestara je prihvatila istinu! Dešavalo se da čujem kako je neko duhovno napredovao i to je za mene često bilo ohrabrenje u pravom trenutku. Na primer, dok me je jednog dana mučio napad malarije, dobila sam pismo iz Obale Slonovače. Pisao mi je mladić s kojim sam počela da proučavam Bibliju na vratima dok je studirao u Burkini Faso. Taj kurs sam predala jednom bratu. Kasnije se taj mladić preselio u Obalu Slonovače. Ne mogu da opišem koliko me je obradovala vest da je postao nekršteni objavitelj!

Možda se pitate od čega živim. Jedna organizacija za pomoć osobama sa invaliditetom ponudila mi je obuku u šivenju. Jedna instruktorka je zapazila da imam dobre radne navike, pa je rekla: „Mogli bismo da te naučimo da praviš sapun.“ To su i učinili. Sada kod kuće pravim sapun za ruke i za pranje veša. Ljudima se dopada moj sapun, pa ga preporučuju i drugima. Lično ga dostavljam svojim skuterom na tri točka.

Nažalost, bol koji imam zbog deformacije kičmenog stuba se pojačao do te mere da sam 2004. morala da prekinem s pionirskom službom. Uprkos tome, i dalje propovedam koliko god mogu.

Ljudi kažu da me pamte po širokom osmehu. Imam svaki razlog da budem srećna, jer „meni je dobro biti blizu Boga“. (Ispričala Sara Majga.)