Božje ime i misija Alfonsa de Zamore

GODINE 1492. Ferdinand i Izabela, kralj i kraljica Španije, izdali su sledeći dekret: „Naređujemo svim Jevrejima i Jevrejkama... da do kraja jula ove godine zajedno sa sinovima i ćerkama, slugama i sluškinjama i ostalim članovima domaćinstva velikim i malim, ma kog uzrasta bili, napuste sve teritorije i delove našeg kraljevstva i ne usude se da se vrate.“

Tim naređenjem o progonu svaka jevrejska porodica u Španiji našla se pred izborom — da ode u izgnanstvo ili da se odrekne svoje vere. Rabin po imenu Huan de Zamora možda je smatrao da je bolje da se preobrati na katoličanstvo i ostane u Španiji, gde su već generacijama živeli njegovi preci. Moguće je da je Huan, zbog svog jevrejskog porekla, poslao sina Alfonsa u jednu čuvenu školu za izučavanje hebrejskog jezika u Zamori. Kasnije je Alfonso postao dobar poznavalac latinskog, grčkog i aramejskog. Nakon što je završio studije, počeo je da predaje hebrejski na Univerzitetu u Salamanki. Ubrzo će njegova stručnost na polju lingvistike biti od velike koristi biblistima širom Evrope.

Godine 1512, Alfonso de Zamora je na novom Univerzitetu u Alkali de Enaresu postavljen na katedru za hebrejski jezik. Pošto je Zamora bio jedan od najčuvenijih izučavalaca svog vremena, osnivač univerziteta, kardinal Himenez de Sisneros, uključio ga je u projekat priređivanja Komplutenzijskog poliglota. Ova Biblija u šest tomova sadrži nadahnuti tekst na hebrejskom, grčkom i latinskom, kao i delove na aramejskom jeziku. a

Biblista Marijano Revilja Riko o ovom delu kaže: „Od trojice preobraćenih Jevreja koji su učestvovali u projektu kardinala [Sisnerosa], najčuveniji je Alfonso de Zamora, gramatičar, filozof i stručnjak za Talmud, koji je pored toga i vrstan poznavalac latinskog, grčkog, hebrejskog i aramejskog.“ Zamoru su njegove studije navele na zaključak da je za tačan prevod Biblije neophodno temeljno poznavanje izvornih drevnih jezika. Štaviše, on je jedan od onih koji su najzaslužniji za procvat izučavanja Biblije početkom XVI veka.

 Pa ipak, bila su to teška vremena i opasno mesto za one koji su podsticali na izučavanje Biblije. Španska inkvizicija je bila na vrhuncu, a Katolička crkva je uvažavala latinsku Vulgatu kao jedini „priznati“ prevod Biblije. Međutim, katolički izučavaoci su već u srednjem veku zapazili da je latinski tekst Vulgate daleko od savršenstva. Početkom XVI veka Alfonso de Zamora i drugi rešili su da učine nešto povodom toga.

’Za spasenje je neophodan prevod‘

Među projektima na kojima je Zamora radio, nesumnjivo je najvažnije bilo hebrejsko izdanje „Starog zaveta“ i njegov prevod na latinski. Verovatno je nameravao da se taj materijal uveliko koristi za Komplutenzijski poliglot koji je bio u planu. Jedan od njegovih rukopisa čuva se u biblioteci u El Eskorijalu blizu Madrida i u katalozima je zaveden kao G-I-4. On sadrži celokupnu knjigu Postanak na hebrejskom zajedno sa interlinearnim, to jest reč za reč, prevodom na latinski.

U predgovoru se navodi njegova izjava: „Za spasenje narodâ neophodan je prevod Svetog pisma na druge jezike... Smatramo... apsolutno neophodnim da verni dobiju prevod Biblije reč za reč, tako da za svaku hebrejsku reč postoji odgovarajuć izraz na latinskom.“ Kao priznati stručnjak za hebrejski, Alfonso de Zamora je bio osposobljen za taj zadatak.

’Mome duhu nema spokoja‘

Španija XVI veka je u jednom pogledu bila idealno mesto za izučavaoce poput Zamore. Tokom srednjeg veka, postala je centar jevrejske kulture. U delu The Encyclopædia Britannica stoji objašnjenje: „Srednjovekovna Španija je sa svojim velikim muslimanskim i jevrejskim zajednicama bila jedina zemlja u zapadnoj Evropi u kojoj je bilo više rasa i religija. Tome se uveliko može pripisati zasluga za procvat španske civilizacije u oblasti religije, književnosti, umetnosti i arhitekture u kasnom srednjem veku.“

Pošto je u Španiji bilo mnogo Jevreja, moglo se naći mnoštvo hebrejskih rukopisa Svetog pisma. Jevrejski pisari u mnogim delovima zemlje marljivo su ih prepisivali za javno čitanje u sinagogama. U svojoj knjizi The Earliest Editions of the Hebrew Bible, L. Goldšmit zapaža da „među jevrejskim izučavaocima nisu samo špansko-portugalska izdanja Pentateuha važila za izuzetno tačna već i rukopisi na osnovu kojih su štampana ova izdanja i poligloti namenjeni izučavaocima“.

Uprkos prednostima života u Španiji, tamni oblaci progonstva nadvijali su se nad mogućim prevodiocima Biblije. Katoličke vojne snage kralja Ferdinanda i kraljice Izabele 1492. godine osvojile su poslednje mavarsko uporište u Španiji. Kao što je ranije pomenuto, te iste godine vladari su izdali naredbu da se prognaju svi koji su se držali jevrejske religije. Sličnom naredbom su muslimani prognani deset godina kasnije. Od tada je katoličanstvo postalo državna religija Španije i druge veroispovesti nisu bile dozvoljene.

Kako će ova nova religiozna klima uticati na prevođenje Biblije? To se može videti na primeru Alfonsa de Zamore. Premda se ovaj učeni Jevrejin preobratio na katoličanstvo, špansko sveštenstvo nije želelo da pređe preko njegovog porekla. Neki protivnici su kritikovali kardinala Sisnerosa što koristi stručnost jevrejskih obraćenika u radu na poliglotskoj Bibliji. Ti napadi su Zamori nanosili mnogo patnje. U jednoj belešci u rukopisu koji se čuva u Madridskom univerzitetu zabeležena je njegova jadikovka: „Napustili su me i omrznuli svi moji prijatelji — postavši mi neprijatelji — i mome duhu nema spokoja niti mojim nogama počinka.“

 Jedan od njegovih najvećih neprijatelja bio je nadbiskup Toleda, Huan Tavera, koji je kasnije bio na položaju Velikog inkvizitora. Zamoru su toliko obeshrabrili Taverini napadi da se čak obratio i papi. Njegovo pismo je delimično glasilo ovako: „Tražimo i molimo da nam Vaša svetost pomogne... i sačuva nas od našeg neprijatelja, biskupa Toleda, gospodina Huana Tavere. Svaki dan, bez posustajanja, nanosi nam brojne i strašne nevolje... Zaista se nalazimo u velikom bolu, pošto smo u njegovim očima kao životinje za klanje... Ako Vaša svetost uvaži ovu molbu upućenu vama, ’Jahve će vas čuvati i noga se vaša neće spotaći‘ (Posl. 3:23).“ b

Šta je Alfonso de Zamora ostavio u nasleđe

I pored tih napada, Zamora je nastavio sa svojim radom i imao je uspeha u tome, na korist mnogih izučavalaca Biblije. Premda on nije preveo Sveto pismo na jezike koji su se govorili u njegovo vreme, učinio je nešto što će veoma koristiti drugim prevodiocima. Da bismo razumeli njegov doprinos, moramo imati na umu da prevođenje Biblije uveliko zavisi od rada dve vrste stručnjaka. Kao prvo, moraju postojati stručnjaci koji izučavaju prepise biblijskog teksta na izvornim jezicima — hebrejskom, aramejskom i grčkom — kako bi se dobio pročišćen i tačan tekst. Zatim prevodilac može koristiti taj tekst kao polaznu tačku za prevođenje na određeni jezik.

Alfonso de Zamora je bio vodeći stručnjak koji je pripremio i pročistio hebrejski tekst kasnije objavljen u Komplutenzijskom poliglotu 1522. (Njegov hebrejsko-latinski rečnik i hebrejska gramatika koji se pojavljuju u istom delu takođe su olakšali rad prevodiocima.) Zamorin savremenik Erazmo učinio je nešto slično sa „Novim zavetom“, pisanim na grčkom. Kada su ti pročišćeni tekstovi na hebrejskom i grčkom postali dostupni, drugi prevodioci su mogli da prionu na važan zadatak prevođenja Biblije na jezik običnog naroda. Vilijam Tindejl, koji je preveo Bibliju na engleski, bio je među prvim prevodiocima koji su imali korist od hebrejskog teksta iz Komplutenzijskog poliglota.

To što je Biblija lako dostupna ljudima u današnje vreme predstavlja pravo priznanje ljudima poput Zamore, koji su posvetili svoj život širenju znanja o Svetom pismu. Kao što je Zamora i uvideo, za spasenje je neophodno razumevanje i primenjivanje Božje Reči (Jovan 17:3). A za to je potreban prevod Biblije na jezicima koje ljudi razumeju, jer jedino tako njena poruka može dopreti do srca i uma miliona njih.

[Fusnote]

 [Okvir/Slike na 19. strani]

Prevođenje Božjeg imena

Od posebnog je značaja kako je Alfonso de Zamora, učen čovek jevrejskog porekla, preneo Božje ime. Kao što se vidi na propratnoj fotografiji, beleška na margini u njegovom hebrejsko-latinskom prevodu Postanka sadrži Božje ime preneseno kao „jehovah“.

Izgleda da je Zamora prihvatio ovaj latinski prevod Božjeg imena. Tokom XVI veka, kada je Biblija prevedena na glavne evropske jezike, isti ili sličan izgovor Božjeg imena prihvatili su mnogi prevodioci Biblije, među kojima i Vilijam Tindejl (engleski, 1530), Sebastijan Minster (latinski, 1534), Pjer Rober Olivetan (francuski, 1535) i Kasiodoro de Rejna (španski, 1569).

Dakle, Zamora je bio među prvima od mnogih biblista u XVI veku koji su počeli da vraćaju Božje ime u upotrebu. Nepoznavanje tog imena bilo je posledica jevrejskog sujeverja koje je zabranjivalo da se ono izgovara. Kasnije su pod uticajem jevrejske tradicije, prevodioci hrišćanskog sveta — kao na primer Jeronim, prevodilac latinske Vulgate — zamenili Božje ime u Bibliji izrazima poput „Gospod“ i „Bog“.

[Slika]

Uveličan prikaz hebrejskog tetragrama koji je Zamora preneo kao „Jehova“

[Slika na 18. strani]

Dekret kralja i kraljice Španije, 1492.

[Izvor]

Dekret: Courtesy of the Archivo Histórico Provincial, Ávila, Spain

[Slika na 18. strani]

Univerzitet u Alkali de Enaresu

[Slika na 21. strani]

Naslovna ilustracija Zamorinog interlinearnog prevoda