Rodio sam se u Rigi, glavnom gradu Letonije. Moju sestru i mene podizala je majka. Iako je ona katolikinja, išli smo u crkvu samo za vreme verskih praznika. Ja sam oduvek verovao u neku višu silu, ali u mladosti sam bio zaokupljen drugim interesovanjima.

Dok sam rastao, majka je primetila da imam dara da sklapam i rasklapam stvari. Pošto smo imali mnogo predmeta s kojima sam to mogao činiti, uvek se plašila da me ostavi samog kod kuće. Zato mi je poklonila igračku koja se sastojala od delova koje sam mogao da sklapam i rasklapam. To moje interesovanje išlo je ruku pod ruku s još jednom mojom velikom ljubavi — motociklizmom. Zato me je majka prijavila da učestvujem u moto-trci zvanoj Zelta Mopēds (Zlatni moped). Počeo sam da se trkam na mopedu, a kasnije i na većim motociklima.

Brzo sam učio i uskoro sam bio veoma uspešan u ovom brzom i rizičnom sportu. Tri puta sam osvojio prvo mesto na šampionatu Letonije za različite klase motocikala, a dva puta na Šampionatu baltičkih država.

Dok sam bio na vrhuncu karijere, moja devojka Evija (s kojom sam se kasnije oženio) došla je u kontakt s Jehovinim svedocima. Pronašla je neke njihove publikacije u kojima se nalazio kupon preko kog je mogla da zatraži da neko s njom proučava Bibliju. Popunila ga je i poslala. Uskoro su je posetile dve Svedokinje i ona je počela da proučava Bibliju. Meni to nije smetalo, ali tada me nimalo nije zanimala religija.

Kasnije su me te Svedokinje pozvale da prisustvujem Evijinom proučavanju. Svidelo mi se ono  što sam čuo. Posebno me je dirnulo biblijsko obećanje o raju na zemlji. Na primer, pokazale su mi Psalam 37:10,11, gde stoji: „Još malo, i zloga više neće biti; pogledaćeš na mesto njegovo, a njega neće biti. A krotki će posedovati zemlju, i uživaće u izobilju mira.“ To obećanje mi se zaista svidelo.

Sve više su me zanimale biblijske teme. Vrlo brzo sam razumeo da postoji mnogo verskih laži. S druge strane, oduševilo me je koliko su biblijska učenja logična i jasna.

Nastavio sam da proučavam Bibliju i naučio da Jehova veoma ceni život (Psalam 36:9). To je uticalo na moje gledište o trkama — više nisam želeo da se izlažem opasnosti. Želeo sam da svojim životom odajem čast Jehovi. Ugled, slava i uzbuđenje tokom vožnje više mi nisu toliko značili.

Godine 1996, prisustvovao sam međunarodnom kongresu Jehovinih svedoka u Talinu, u Estoniji, nedaleko od stadiona na kom sam se često trkao. Na tom kongresu sam video mir i jedinstvo među ljudima iz mnogih zemalja. Na primer, jedna Svedokinja je izgubila tašnu i pretpostavio sam da je nikada neće naći. Ali ubrzo ju je jedna druga Svedokinja pronašla i vratila je sa svim što je bilo u njoj. Bio sam zapanjen! Tada sam shvatio da Svedoci zaista žive po visokim biblijskim merilima. Evija i ja smo nastavili da proučavamo Bibliju i 1997. smo se krstili kao Jehovini svedoci.

Neki moji prijatelji su poginuli zbog neobuzdanog i brzog života na motoru. Zahvaljujući proučavanju Biblije, razumeo sam da imam odgovornost prema Jehovi Bogu, onom ko nam je podario život. To me je verovatno sačuvalo od smrti.

Evija i ja smo četiri godine služili u podružnici Jehovinih svedoka u Rigi. Sada nalazimo veliko zadovoljstvo u odgajanju naše ćerkice, Alis, i pomažemo joj da zavoli Jehovu. Drago mi je što jednom sedmično radim u objektu gde se prevodi naša literatura. Tamo popravljam automobile i druge stvari. Na taj način i dalje mogu dobro da koristim svoje sposobnosti iz detinjstva! I dan-danas rasklapam stvari, a onda ih ponovo sklapam.

Smatram velikom čašću to što sa svojom porodicom govorim drugima o svemu što sam iz Biblije naučio o jedinom istinitom Bogu. Mogu zaista reći da je obećanje o raju na zemlji promenilo moj život!