Rođena sam u Bakuu, glavnom gradu Azerbejdžana, kao mlađa od dve ćerke u porodici. Moj otac je bio musliman, a majka Jevrejka. Veoma su se voleli i nije im smetalo što su imali različita verovanja. Majka je podržavala oca dok je postio tokom meseca ramazana, a on je podržavao nju dok je slavila Pesah (Pashu). U kući smo imali Kuran, Toru i Bibliju.

Ja sam se izjašnjavala kao muslimanka. Iako nikada nisam sumnjala u to da Bog postoji, bila sam zbunjena jer nisam pronašla odgovore na neka pitanja. Na primer, pitala sam se: ’Zašto je Bog stvorio ljude i zašto moraju da pate ceo život ako će posle toga biti večno mučeni u paklu?‘ Pošto su ljudi uvek govorili da je sve što se događa Božja volja, pitala sam se da li se Bog zapravo poigrava s ljudima i naslađuje njihovom patnjom.

Kada sam imala dvanaest godina, počela sam da klanjam namaz, muslimansku ritualnu molitvu koja se obavlja pet puta na dan. Otprilike u tom periodu, otac je mene i moju stariju sestru upisao u jevrejsku školu. Tamo smo, između ostalog, bile poučavane jevrejskoj tradiciji i učile hebrejski jezik. Bilo je obavezno da se svakog dana pre časova pomolimo po jevrejskim običajima. Tako sam ujutro kod kuće klanjala namaz, a kasnije sam prisustvovala molitvi u jevrejskoj školi.

Očajnički sam tragala za logičnim odgovorima na svoja pitanja. Zato sam rabine u svojoj školi neprestano zasipala pitanjima kao što su: „Zašto je Bog stvorio ljude? Kako Bog gleda na mog oca, koji je musliman? On je dobar čovek — zašto se onda smatra nečistim? Zašto ga je Bog stvorio?“ Dobila sam svega nekoliko odgovora, koji nisu bili logični i uverljivi.

Izgubila sam veru u Boga zbog jedne tragedije koja se dogodila u našoj porodici 2002. godine. Samo nedelju dana nakon što smo se preselili u Nemačku, moj otac je doživeo  moždani udar i pao u komu. Godinama sam se molila za zdravlje i dobrobit svoje porodice. Smatrala sam da Svemoćni ima moć nad smrću i zato sam mu se svaki dan molila da moj otac ne umre. Mislila sam: ’Bogu sigurno nije teško da ispuni iskrenu želju jedne devojčice.‘ Bila sam uverena da će uslišiti moje usrdne molbe. Međutim, otac je umro.

Bila sam očajna jer mi je izgledalo da je Bog ravnodušan. ’Ili se molim na pogrešan način‘, razmišljala sam, ’ili Bog ne postoji.‘ Bila sam zbunjena i nisam više mogla da klanjam namaz. Druge religije su mi delovale besmisleno i zato sam zaključila da Bog ne postoji.

Nakon šest meseci, na vrata su nam došli Jehovini svedoci. Pošto nismo mnogo cenile hrišćane, sestra i ja smo želele da im učtivo pokažemo da nisu u pravu. Zato smo ih pitale: „Kako hrišćani smeju da obožavaju Isusa, krst, Mariju i druge idole, kada se u Deset zapovesti to zabranjuje?“ Oni su nam iz Biblije, to jest Svetog pisma, pružili uverljive dokaze da pravi hrišćani ne treba da obožavaju idole i da molitve treba upućivati isključivo Bogu. To me je začudilo.

Zatim smo ih upitale: „A šta je s Trojstvom? Ako je Isus Bog, kako je mogao živeti na zemlji i dozvoliti da ga ljudi ubiju?“ Oni su nam ponovo odgovorili koristeći Sveto pismo i pokazali nam da Isus nije Bog, niti je jednak njemu. Objasnili su da upravo zbog toga Jehovini svedoci ne veruju u Trojstvo. Time su me ponovo iznenadili, te sam pomislila: ’Ovo su baš neki čudni hrišćani.‘

Ipak, još uvek sam želela da saznam zašto ljudi umiru i zašto Bog dopušta patnju. Svedoci su mi pokazali knjigu Spoznanje koje vodi do večnog života, * u kojoj su se nalazila čitava poglavlja koja su odgovarala na moja pitanja. Zatim sam počela da proučavam Bibliju s njima.

Svaki put kada sam proučavala, na svoja pitanja sam dobijala logične odgovore koji su se temeljili na Bibliji. Saznala sam da se Bog zove Jehova (Psalam 83:18). Njegova najistaknutija osobina je nesebična ljubav (1. Jovanova 4:8). On je stvorio ljude zato što je želeo da se i drugi raduju životu. Razumela sam da, iako je trenutno dozvoljava, Bog mrzi nepravdu i uskoro će je zauvek ukloniti. Takođe sam saznala da je to što su se Adam i Eva pobunili protiv Boga nanelo štetu čovečanstvu (Rimljanima 5:12). Jedna od posledica te pobune je smrt naših najmilijih, kao što je smrt mog oca. Međutim, Bog želi da popravi štetu koja je nastala i on će u novom svetu koji je pred nama vratiti mrtve u život (Dela apostolska 24:15).

U Bibliji sam pronašla odgovore za kojima sam tragala. Ponovo sam počela da verujem u Boga. Kada sam bolje upoznala Jehovine svedoke, zapazila sam da su oni jedno međunarodno bratstvo. Jedinstvo i ljubav koji vladaju među njima ostavili su na mene veoma snažan utisak (Jovan 13:34, 35). Ono što sam naučila o Jehovi Bogu probudilo je u meni želju da mu služim i zato sam odlučila da postanem Jehovin svedok. Krstila sam se 8. januara 2005.

Učenja iz Biblije, koja su potpuno logična, pomogla su mi da pozitivnije gledam na život. Uverljivi odgovori koje sam pronašla u Božjoj Reči doneli su mi unutrašnji mir. Saznanje da će biti uskrsenje i nada da ću ponovo videti svog oca donose mi veliku utehu i radost (Jovan 5:28, 29).

Već šest godina sam u srećnom braku. Moj muž Jonatan je takođe bogobojazan. Oboje smo se uverili da je istina o Bogu veoma logična i jednostavna, ali i veoma dragocena. Zbog toga uživamo u tome da govorimo drugima o svojoj veri i predivnoj nadi za budućnost. Sada znam da Jehovini svedoci nisu čudni, već pravi hrišćani.