Odrasla sam u Ankramu, u unutrašnjosti države Njujork. To je malo mesto u kom su se mnogi bavili stočarstvom.

Moja porodica je redovno išla u tamošnju crkvu. Nedeljom ujutro bi mi deda izglancao cipele, nakon čega bih uzela malu belu Bibliju koju sam dobila od bake i uputila se ka crkvi na čas veronauke. Brat, sestra i ja smo poučavani da budemo vredni, da poštujemo druge i da im pomažemo, kao i da budemo zahvalni za ono što imamo.

Kada sam odrasla, odselila sam se i zaposlila kao učiteljica. Mučila su me mnoga pitanja o Bogu i o životu. Videla sam mnoge nepravde. Neki učenici su bili veoma talentovani, dok drugi nisu, pa su morali mnogo više da se trude. Neki su bili odličnog zdravlja, dok su se drugi rodili s nekim hendikepom. Ponekad bi roditelji takve dece rekli nešto poput ovoga: „Sigurno je bila Božja volja da se moje dete tako rodi.“ Pitala sam se zašto bi Bog hteo da se neka deca rode sa hendikepom. Ona ništa nisu zgrešila.

Takođe sam se pitala: ’Šta bih vredno mogla da učinim u životu?‘ Imala sam osećaj da mi život brzo prolazi. Odrasla sam u finoj porodici, pohađala dobre škole i imala posao koji sam volela. Ali i pored toga, život mi je bio prazan. U najboljem slučaju, mogla sam se nadati da ću se udati, imati decu i lep dom, nastaviti da radim do penzije i na kraju otići u starački dom. Pitala sam se da li je to sve što mogu očekivati od života.

Jednog leta sam s koleginicama otputovala u Evropu. Obišle smo Vestminstersku katedralu, Notr Dam u Parizu, Vatikan i mnoge manje crkve. Na svim tim mestima sam sveštenicima postavljala pitanja koja su me mučila. Po povratku kući u Sloutsburg, posetila sam još mnoge crkve. Nigde nisam dobila zadovoljavajuće odgovore.

 Jednog dana, prišla mi je jedna dvanaestogodišnja učenica i postavila tri pitanja. Kao prvo, pitala me je da li znam da je ona Jehovin svedok. Rekla sam da znam. Kao drugo, pitala me je da li želim da saznam nešto više o Jehovinim svedocima. Rekla sam da želim. Kao treće, pitala me je gde živim. Kada sam joj odgovorila, shvatile smo da živimo nedaleko jedna od druge. Nisam mogla ni da sanjam da će mi ta tri pitanja ove devojčice zauvek promeniti život.

Nedugo nakon toga, došla je biciklom do mene i počela da proučava Bibliju sa mnom. Postavila sam joj ista pitanja koja sam postavljala i mnogim sveštenicima. Za razliku od njih, ona mi je pokazala jasne i logične odgovore u mojoj Bibliji — odgovore koje nikada do tada nisam videla.

Proučavanje Biblije mi je donelo sreću i zadovoljstvo. Na mene su dubok utisak ostavile reči iz 1. Jovanove 5:19, gde piše: „Ceo svet je u vlasti Zloga.“ Bilo mi je lakše kada sam razumela da patnju ne prouzrokuje Bog, nego Satana. Bog će zapravo popraviti situaciju (Otkrivenje 21:3, 4). Shvatila sam da je Biblija veoma logična, samo je treba ispravno razumeti. Iako me je Bibliji poučavala devojčica koja je imala samo dvanaest godina, razmišljala sam o tome da je bitna sama istina, a ne to ko je prenosi.

I pored toga, želela sam da vidim da li Svedoci žive u skladu sa onim što govore. Na primer, ova devojčica mi je često govorila da pravi hrišćani ispoljavaju osobine poput strpljenja i ljubaznosti (Galatima 5:22, 23). Odlučila sam da proverim da li i ona ima takve osobine. Jednom kada smo imale dogovor da proučavamo Bibliju, namerno sam zakasnila jer sam htela da vidim da li će me sačekati i da li će biti ljuta na mene. Dok sam se parkirala, videla sam je kako sedi na stepenicama ispred moje kuće. Čim me je ugledala, dotrčala je do kola i rekla: „Htela sam da odem kući i kažem mami da moramo zvati bolnice i policiju da proverimo da li ste dobro, jer vi nikada ne kasnite na proučavanje. Baš sam se zabrinula za vas!“

Jednom drugom prilikom sam joj postavila pitanje za koje sam smatrala da je preteško za jednu dvanaestogodišnjakinju. Htela sam da vidim da li će izmisliti neki odgovor. Kada je čula pitanje, veoma ozbiljno me je pogledala i rekla: „To je teško pitanje. Zapisaću ga i pitaću roditelje.“ I stvarno, kada je došla sledeći put, donela mi je Stražarsku kulu u kojoj se nalazio odgovor. Svedocima me je privuklo upravo to što su se u njihovim publikacijama nalazili biblijski odgovori na sva moja pitanja. Nastavila sam da proučavam Bibliju sa ovom devojčicom i nakon godinu dana sam se krstila kao Jehovin svedok. *

Kada sam konačno dobila logične odgovore na svoja pitanja, želela sam da to podelim s drugima (Matej 12:35). U početku se mojoj porodici nimalo nije dopalo to što sam postala Jehovin svedok. Međutim, s vremenom su promenili mišljenje. Moja majka je počela da proučava Bibliju, ali je ubrzo nakon toga umrla. Iako se nije krstila, sigurna sam da je odlučila da služi Jehovi.

Udala sam se 1978. za Elajasa Kazana, koji je takođe bio Jehovin svedok. Nas dvoje smo 1981. pozvani u Betel u Sjedinjenim Državama. * Nažalost, nakon samo četiri godine koje smo tamo proveli, Elajas je preminuo. Iako sam ostala bez supruga, nastavila sam da radim u Betelu, što mi je pomoglo da usmerim misli na nešto korisno i da se lakše borim s negativnim osećanjima.

Godine 2006, udala sam se za Ričarda Eldreda, koji je takođe u Betelu, i zajedno smo nastavili da radimo na ovom divnom mestu. Istina o Bogu mi nije pružila samo odgovore za kojima sam tragala već i pravi smisao u životu — a sve je počelo kada mi je jedna devojčica postavila tri pitanja.