Odrastao sam u Alikanteu, gradu koji se nalazi na istočnoj obali Španije. Pošto je moja porodica bila veoma problematična, veći deo vremena sam provodio na ulici. U komšiluku se nalazila jedna vulkanizerska radnja. Tamo sam se sprijateljio s radnikom po imenu Hose Marija. Bio je veoma srdačan i poklanjao mi je pažnju koju u porodici nisam dobijao. Bio mi je poput brata kad mi je bilo najteže. Iako je 20 godina stariji od mene, postali smo dobri prijatelji.

Hose Marija je počeo da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima. Video sam da je mnogo zavoleo istinu iz Svetog pisma, pošto mi je često govorio o onome što je učio. Iako sam ga s poštovanjem slušao, nije me baš interesovalo ono o čemu je govorio. Kao tinejdžera, zanimale su me druge stvari. Međutim, to se ubrzo promenilo.

Ne volim mnogo da pričam o toj saobraćajnoj nesreći. Dovoljno je da kažem da sam bio mlad i lud. Moj život se potpuno promenio u samo jednom danu. Bio sam mladić pun energije, a odjednom sam postao paralizovan i vezan za bolnički krevet. Bilo mi je veoma teško da to prihvatim. Stalno sam se pitao: „Ima li moj život ikakvog smisla?“

Hose Marija je došao da me vidi i odmah se pobrinuo da me u bolnici posećuju Jehovini svedoci. Njihove posete su mi mnogo značile. Čim sam izašao sa odeljenja za intenzivnu negu, počeo sam da proučavam Bibliju. Saznao sam istinu o tome zašto ljudi pate i umiru i zašto Bog dozvoljava da se dešavaju loše stvari. Takođe sam saznao da Bog obećava da će u budućnosti na zemlji živeti samo savršeni ljudi i da više niko neće reći: „Bolestan sam“ (Isaija 33:24). Prvi put u životu sam mogao da se nadam nečem lepom.

Nakon što sam izašao iz bolnice, brzo sam napredovao u proučavanju Biblije. Čak sam pomoću specijalnih invalidskih kolica uspeo da odem na nekoliko sastanaka Jehovinih svedoka i da učestvujem u propovedanju. Krstio sam se u jednoj posebnoj kadi kada sam imao 20 godina, 5. novembra 1988. Jehova Bog mi je pomogao da pronađem nešto pozitivno u svom životu i želeo sam da mu pokažem da sam zahvalan za to. Ali na koji način?

Nisam želeo da dozvolim da me okolnosti spreče u tome da dam sve od sebe dok služim Jehovi. Želeo sam da napredujem (1. Timoteju 4:15). U početku mi to nije bilo nimalo lako jer mi se porodica protivila. Ipak, nisam bio sam. Uz mene su bili drugi Jehovini svedoci, koji su mi bili poput braće i sestara. Uvek su se brinuli o tome da mogu da pratim sastanke i da učestvujem u službi propovedanja.

S vremenom je postalo očigledno da mi je potrebna danonoćna nega. Nakon duže potrage, uspeo sam da pronađem odgovarajuću ustanovu za invalidna lica u Valensiji, gradu koji se nalazi 160 kilometara severno od Alikantea. Tu sam i dan-danas.

Iako sam vezan za krevet, odlučan sam da i dalje služim Jehovi. Od invalidske penzije i druge novčane pomoći, uspeo sam sebi da kupim kompjuter, koji je sada postavljen pored mog kreveta. Takođe sam kupio mobilni telefon. Svakog jutra mi negovatelj uključi kompjuter i telefon. Da bih mogao da koristim kompjuter, imam jedan specijalan džojstik kojim upravljam pomoću brade. Takođe imam jedan poseban štapić koji držim u ustima i tako kucam slova na tastaturi i biram brojeve na telefonu.

Kako mi ovi uređaji pomažu? Kao prvo, pomoću njih mogu da pristupim veb-sajtu jw.org i onlajn biblioteci koja se nalazi na njemu. To mi zaista mnogo znači. Gotovo svakog dana provedem po nekoliko sati proučavajući i istražujući biblijsku literaturu. Tako više saznajem o Bogu i njegovim divnim osobinama. Kad god se osećam usamljeno ili pomalo obeshrabreno, uvek pronađem nešto lepo na našem veb-sajtu što me oraspoloži.

Zahvaljujući kompjuteru, takođe mogu da pratim sastanke i da učestvujem na njima. Mogu da komentarišem, da upućujem molitve u ime svih, da držim govore ili čak da čitam Stražarsku kulu kad sam na redu. Premda ne mogu da idem na sastanke, ipak imam osećaj da sam deo skupštine.

Iako ne mogu da propovedam od kuće do kuće poput većine Jehovinih svedoka, zahvaljujući telefonu i kompjuteru mogu dosta da učestvujem u propovedanju. Zapravo, toliko uživam u tome da su me starešine iz moje skupštine zamolile da organizujem propovedanje telefonom. Na taj način i oni koji su vezani za kuću mogu da učestvuju u propovedanju, zbog čega su veoma srećni.

Svakako, osim tehnologije postoje i druge stvari kojima je moj život ispunjen. Svakog  dana mi u posetu dođu dragi prijatelji. Oni sa sobom ponekad dovedu nekog rođaka ili poznanika kog zanima Biblija. Tada mi često prepuste da vodim razgovor. Takođe, u posetu mi dolaze i porodice da bismo zajedno proučavali Bibliju. Volim kada deca sednu pored mene i pričaju mi o tome zašto vole Jehovu.

Mnogo mi znači to što mi uvek neko dolazi. U mojoj sobi je često veoma živo jer su tu moji prijatelji, od kojih neki dolaze čak izdaleka. Kao što možete i pretpostaviti, sve to ostavlja snažan utisak na osoblje u domu. Svakog dana zahvaljujem Jehovi što sam deo tako divnog bratstva.

Kada me neko pita kako sam, obično kažem: „Evo, borim se.“ Naravno, znam da nisam jedini koji se bori s nečim. U kakvim god okolnostima da se nalaze i s kojim god poteškoćama da se suočavaju, svi hrišćani učestvuju u jednoj borbi — u „dobroj borbi vere“ (1. Timoteju 6:12). Šta mi svih ovih godina daje snagu da se ne predam? Svakog dana u molitvi zahvaljujem Jehovi što mi je dao smisao u životu. Takođe se trudim da budem zaokupljen službom Bogu i da stalno imam na umu predivnu budućnost koja je preda mnom.

Često razmišljam o novom svetu i o tome kako će biti divno ponovo šetati i trčati. Pošto moj dobar prijatelj Hose Marija boluje od dečje paralize, ponekad zajedno zamišljamo kako ćemo tada trčati maraton. U šali ga pitam: „Ko će od nas dvojice pobediti?“ On mi na to odgovori: „Nije važno ko će pobediti. Važno je da budemo tamo, u Raju, i da trčimo.“

Nimalo mi nije bilo lako da se pomirim s tim da sam paralizovan. Znam da sam kao tinejdžer uradio nešto veoma nepromišljeno i to me je skupo koštalo. Ipak, zahvalan sam Jehovi što me nije napustio. Dao mi je toliko toga — divne prijatelje koji imaju ista verovanja kao ja, želju da živim, priliku da pomažem drugima i divnu nadu za budućnost. Ako bi trebalo ukratko da kažem kako se osećam, verovatno bih rekao da sam zahvalan što mi je Jehova dao i više nego što zaslužujem.