Dvanaestogodišnja Emili živi u Australiji. Jednog dana je njena nastavnica na času govorila o tome koliko je važno birati dobro društvo. To je podstaklo Emili da joj pokaže poučnu animaciju Ko je pravi prijatelj? Kada je nastavnica pokazala taj kratak film razredu, svi su pomno pratili. Posle toga su sat vremena razgovarali o njemu. Tada je Emili  pred razredom rekla za sajt jw.org. Nastavnica je pokazala film u još nekoliko razreda. „Jehova mi je dao hrabrosti da kažem drugima za sajt tako da je stotine đaka čulo za jw.org“, rekla je Emili. „Stvarno me je blagoslovio.“

Pet objavitelja je devet sati putovalo džombastim planinskim putevima da bi izložilo našu literaturu na jednom sajmu trgovine u Suaiju, u Istočnom Timoru. Posetioci su bili zadivljeni kada su videli biblijsku literaturu na 12 lokalnih jezika, pošto je na većini tih jezika malo toga objavljeno ili gotovo ništa. Kada je jedna žena videla naslov jedne brošure uzviknula je: „To je na mom jeziku!“ Bio je to prvi put da vidi štampanu publikaciju na svom maternjem jeziku, bunak. Za samo četiri dana, objavitelji su podelili 4 571 publikaciju, a mnogo ljudi je ostavilo svoje podatke kako bi ih Jehovini svedoci posetili. Većina onih koji su se zainteresovali nikada ranije nije imala kontakt s Jehovinim svedocima. Deca su satima gledala crtane filmove Budi Jehovin prijatelj na jeziku tetun dili. Neka su čak zapamtila reči pesmica iz te serije i veselo ih pevala.

Misionari Brajan i Roksen zatražili su dozvolu da postave stalak s literaturom u okviru univerziteta na ostrvu Palau. Sastali su se sa rektorom i pokazali mu kratak film sa sajta jw.org o svedočenju na javnim mestima. Takođe su mu ostavili primerke publikacija koje su planirali da izlože. On im je rekao da treba da odu  kod šefa studentske službe. Posle razgovora s njim, rečeno im je da treba da se sastanu i sa dekanom.

„Razgovor sa dekanom je odlično prošao“, rekao je Brajan, „ali on nas je vratio kod rektora, koji nam je rekao da treba da mu dostavimo pismenu molbu. Izgledalo je kao da se vrtimo u krug, pa smo se obeshrabrili, ali smo ipak napisali pismo.“

Da bi saznali odgovor, Brajan i Roksen su po drugi put otišli kod dekana, očekujući negativan  odgovor. Brajan kaže: „Veoma smo se iznenadili kada je dekan rekao da je pročitao knjige koje smo ostavili i da su izuzetne. Rekao je da je to upravo ono što treba studentima.“ Dobili su dozvolu!

Brajan još kaže: „Tada nas je šef studentske službe obavestio da oni koji žive u studentskim domovima nedeljom imaju pravo na prevoz do crkve po svom izboru. ’Ako žele da idu u vašu crkvu‘, rekao je, ’možemo ih odvesti.‘ Roksen i ja nismo mogli da verujemo. Ne samo da nisu odbili našu molbu već se nude da voze studente na naše sastanke!“

Prvog dana kada su Brajan i Roksen postavili stalak s literaturom u okviru univerzitetskog kompleksa, dali su 65 knjiga, 8 časopisa i 11 brošura. Takođe su imali mnogo dobrih razgovora sa studentima. I dekan i šef studentske službe su im rekli da opet dođu.

Lipson, član betelske porodice na Solomonovim ostrvima, vraćao se kući iz službe propovedanja. Dok je prolazio pored jedne radnje, začuo je da iz nje dopire jedna naša pesma. Znatiželjan da sazna šta se dešava, ušao je u radnju. Na njegovo iznenađenje, ugledao je mnoštvo dece i odraslih kako gledaju animirani spot za pesmu broj 55, pod naslovom „Blizu je divan raj“, iz serije Budi Jehovin prijatelj. Kada se pesma završila, vlasnik radnje je rekao prisutnima: „Imam još nešto za vas.“ Zatim je pustio crtani film Nije dobro da se krade. Kada se on završio, rekao je svima da ne kradu u njegovoj radnji.

 Pošto je u međuvremenu došlo još ljudi, vlasnik im je rekao: „Želeo bih da čujete moju omiljenu pesmu.“ Onda je opet pustio pesmu 55. Zatim im je pokazao kratke filmove Zašto proučavati Sveto pismo? i Kako izgleda proučavanje Svetog pisma?, na solomonskom pidžinu.

Malo stanovnika Solomonovih ostrva ima pristup internetu zato što je skup i nije svugde dostupan. Time što pokazuje naše kratke filmove svojim mušterijama, ovaj vlasnik radnje potpomaže sejanje semena istine iako nije Jehovin svedok.

Svakog ponedeljka, jedan mladi bračni par svedoči pomoću pokretnog stalka u jednom delu  Numee, glavnog grada Nove Kaledonije. Jednom je jedna žena stidljivo prišla stalku i bez reči uzela knjigu Šta Biblija zaista naučava? Posle pola sata se vratila s knjigom u ruci i oduševljeno rekla: „Jeste li videli ovo?“ Otvorila je knjigu i pokazala ime Jehova. „To je Božje ime!“, rekla je. „Već nedeljama istražujem u biblioteci da bih došla do istine o Bogu, a onda sam uzela knjigu od vas i sela u auto. Kad sam je otvorila, prvo što sam ugledala bilo je Božje ime, Jehova. Morala sam da se vratim i zahvalim vam.“ Par je nastavio prijatan razgovor s njom i pokazao joj dodatak na kraju knjige i naslov „Upotreba i značenje Božjeg imena“. Žena je rekla da će nastaviti istraživanje u biblioteci, ali da sada zna gde da dođe ako bude imala pitanja — stalak je tu svakog ponedeljka.