Nakon što je bio svezan kao zločinac, Isus je odveden kod Ane. On je bio prvosveštenik u vreme kada je Isus kao dečak zadivio učitelje u hramu (Luka 2:42, 47). Kasnije su neki Anini sinovi bili prvosveštenici, a sada je na tom položaju bio Anin zet, Kajafa.

Dok je Isus bio kod Ane, Kajafa je imao dovoljno vremena da okupi Sinedrion. Bio je to sud sačinjen od 71 člana, među kojima su bili prvosveštenik i drugi koji su ranije bili na tom položaju.

Ana je ispitivao Isusa o „njegovim učenicima i o njegovom učenju“. Isus je jednostavno odgovorio: „Ja sam javno govorio svetu. Uvek sam poučavao u sinagogi i u hramu, gde se skupljaju svi Judejci. Ništa nisam govorio u tajnosti. Zašto pitaš mene? Pitaj one koji su čuli šta sam im govorio“ (Jovan 18:19-21).

Jedan od stražara koji je tamo stajao ošamario je Isusa i prekorio ga: „Zar tako odgovaraš svešteničkom glavaru?“ Ali Isus je znao da ništa loše nije uradio, pa je rekao: „Ako sam pogrešno rekao, dokaži da je pogrešno. A ako sam pravo rekao, zašto me udaraš?“ (Jovan 18:22, 23). Ana je zatim poslao Isusa kod svog zeta, Kajafe.

Do  tada se okupio ceo Sinedrion — tadašnji prvosveštenik, starešine naroda i pismoznalci. Našli su se u Kajafinom domu. Bilo je nezakonito održavati takvo suđenje tokom pashalne večeri, ali ih to nije omelo da sprovedu svoje zle namere.

To ni u kom slučaju nije bilo nepristrano suđenje. Ranije, nakon Lazarevog uskrsenja, Sinedrion je odlučio da Isus mora umreti (Jovan 11:47-53). Samo nekoliko dana pre toga, verske vođe su se udružile u nameri da ga uhvate i ubiju (Matej 26:3, 4). Dakle, Isus je i pre početka suđenja bio osuđen na smrt!

Osim što su se sastali da bi održali nezakonito suđenje, sveštenički glavari i drugi iz Sinedriona su pokušali da pronađu svedoke koji će izneti lažne dokaze na osnovu kojih će osuditi Isusa. Pronašli su mnoge, ali se njihova svedočanstva nisu slagala. Na kraju su dvojica prišla i rekla: „Mi smo ga čuli kako govori: ’Razvaliću ovaj hram načinjen ljudskim rukama i za tri dana sagradiću drugi koji neće biti načinjen ljudskim rukama‘“ (Marko 14:58). Ali čak se ni ta dvojica nisu u potpunosti složila.

Tada je Kajafa upitao Isusa: „Zar ništa ne odgovaraš? Šta kažeš na optužbe koje iznose protiv tebe?“ (Marko 14:60). Isus nije rekao ni reč na te lažne optužbe svedoka. Zato je prvosveštenik Kajafa pribegao drugoj metodi.

Znao je da su Judejci osetljivi ako neko tvrdi da je Božji Sin. Ranije, kada je Isus nazvao Boga svojim Ocem, Judejci su želeli da ga ubiju jer su govorili da sebe ’izjednačava s Bogom‘ (Jovan 5:17, 18; 10:31-39). Svestan toga, Kajafa je lukavo tražio od Isusa: „Zaklinjem te živim Bogom da nam kažeš jesi li ti Hrist, Sin Božji!“ (Matej 26:63). Isus je već u ranijim prilikama rekao da je Božji Sin (Jovan 3:18; 5:25; 11:4). Ako bi to sada prećutao, izgledalo bi da poriče da je Božji Sin i Hrist. Zato je rekao: „Jesam. I videćete Sina čovečjeg kako sedi s desne strane Silnoga i dolazi s oblacima nebeskim“ (Marko 14:62).

Na to je Kajafa dramatično ustao, razderao haljine i uzviknuo: „Pohulio je! Šta nam još trebaju svedoci? Evo, sad ste čuli hulu. Šta mislite?“ Sinedrion je izneo svoju nepravednu osudu: „Zaslužuje smrt“ (Matej 26:65, 66).

Tada su počeli da zlostavljaju Isusa i da ga udaraju pesnicama. Drugi su ga šamarali i pljuvali. Zatim su mu pokrili glavu, udarali ga i sarkastično govorili: „Ako si prorok, reci ko te je udario!“ (Luka 22:64). Tako je, pod velom mraka, Božji Sin bio zlostavljan na nezakonitom suđenju!