JEDNA ucveljena osoba piše: „Kao dečak u Engleskoj, bio sam poučen da ne ispoljavam svoja osećanja u javnosti. Mogu se još setiti svog oca, jednog bivšeg vojnog lica, koji bi mi kroz stisnute zube govorio, ’Ne plači!‘ kad mi je nešto prouzrokovalo bol. Ne mogu da se setim da li je moja majka ikada poljubila ili zagrlila ikog od nas dece (bilo nas je četvoro). Imao sam 56 godina kada sam video kako mi otac umire. Osećao sam ogroman gubitak. Ipak, u početku, nisam mogao da zaplačem.“

U nekim kulturama, ljudi otvoreno izražavaju svoja osećanja. Bilo da su srećni ili tužni, drugi znaju kako se oni osećaju. S druge strane, u nekim delovima sveta, posebno u severnoj Evropi i Britaniji, ljudi, naročito muškarci, oblikuju se u skladu s kulturom da skrivaju svoja osećanja, da potiskuju svoje emocije, da stisnu zube i stegnu srca. Ali kad pretrpite gubitak drage osobe, da li je na neki način pogrešno da izražavate svoju žalost? Šta Biblija kaže?

Bibliju su pisali Jevreji s područja istočnog Mediterana koji su bili izražajni ljudi. Ona sadrži mnoge primere pojedinaca koji su otvoreno pokazivali svoju žalost. Kralj David je oplakivao gubitak svog ubijenog sina Amnona. U stvari, on „mnogo... plakaše“ (2. Samuelova 13:28-39). On je čak žalio za gubitkom svog izdajničkog sina Absaloma, koji je pokušao da uzurpira kraljevanje. Biblijski izveštaj nam kaže: „Tada kralja [Davida] obuze žalost, pope se u sobu iznad vrata i zaplaka se. Idući govoraše: Sine moj Absalome, sine moj, sine moj Absalome! Što nisam ja umro umesto tebe! Absalome, sine moj, sine moj!“ (2. Samuelova 18:33). David je žalio kao i svaki normalan otac. I koliko su puta roditelji poželeli da su oni mogli da umru umesto svoje dece! Izgleda tako neprirodno da dete umre pre roditelja.

Kako je Isus reagovao na smrt svog prijatelja Lazara? On je plakao približavajući se njegovom grobu (Jovan 11:30-38). Kasnije, Marija Magdalena je plakala dok se približavala Isusovoj grobnici (Jovan 20:11-16). Istina, hrišćanin s razumevanjem biblijske nade u vaskrsenje ne  žali neutešno, kao što čine neki koji nemaju jasan biblijski temelj za svoja verovanja s obzirom na stanje mrtvih. Ali kao čovek s normalnim osećanjima, pravi hrišćanin, čak i s nadom u vaskrsenje, žali i tuguje nad gubitkom svakog voljenog (1. Solunjanima 4:13, 14).

Kako je s našim reakcijama danas? Da li vam je teško ili nelagodno da pokazujete svoja osećanja? Šta preporučuju savetnici? Njihova savremena gledišta često samo odražavaju biblijsku drevnu nadahnutu mudrost. Oni kažu da treba da izražavamo svoju žalost, ne da je potiskujemo. To nas podseća na verne muževe starog doba, kao što su Jov, David i Jeremija, čiji se izrazi žalosti nalaze u Bibliji. Oni sigurno nisu prikrivali svoja osećanja. Dakle, nije mudro izolovati se od ljudi (Poslovice 18:1, New World Translation). Naravno, žaljenje se u različitim kulturama izražava na različite načine, što takođe  zavisi od preovladavajućih religioznih verovanja. *

Šta ako se osećate kao da plačete? Plakati je deo ljudske prirode. Seti se opet slučaja Lazareve smrti, kada se Isus ’ustrese u duhu i rastuži se i... navreše mu suze‘ (Jovan 11:33, 35). On je tako pokazao da je plakanje normalna reakcija na smrt nekog voljenog.

To podupire slučaj jedne majke, Ane, koja je izgubila svoju bebu Rahelu zbog SIDS-a (Sudden Infant Death Syndrome/Sindrom iznenadne dečje smrti). Njen muž je komentarisao: „Ono što me je iznenadilo bilo je to što ni Ana ni ja nismo plakali na sahrani. Svi drugi su plakali.“ Na to je Ana odgovorila: „Da, ali ja sam dosta plakala za oboje od nas. Mislim da me je to stvarno pogodilo nekoliko nedelja posle te tragedije, kad sam jednog dana konačno bila sama u kući. Plakala sam celi dan. Ali verujem da mi je to pomoglo. Osećala sam se bolje zbog toga. Morala sam da tugujem za gubitkom svoje bebe. Zaista verujem da treba pustiti ožalošćenu osobu da plače. Iako je prirodna reakcija drugih da kažu, ’Nemoj da plačeš‘, to stvarno ne pomaže.“

Kako neki reaguju kad su pogođeni gubitkom nekog voljenog? Osmotrimo, na primer, Huanitu. Ona zna kako se osoba oseća kad izgubi dete. Imala je pet pobačaja. Sada je opet bila trudna. Tako kad ju je jedna automobilska nezgoda naterala u bolnicu, ona je razumljivo bila zabrinuta. Dve nedelje kasnije dobila je porođajne bolove — prevremeno. Kratko nakon toga rodila se mala Vanesa — težine od samo 0,9 kilograma. „Bila sam tako uzbuđena“, seća se Huanita. „Konačno sam bila majka!“

Ali njena sreća je bila kratkog veka. Četiri dana kasnije Vanesa je umrla. Huanita se priseća: „Osećala sam se tako prazno. Moje  materinstvo mi je bilo oduzeto. Osećala sam se nepotpunom. Bilo je bolno doći kući u sobu koju smo pripremili za Vanesu i gledati male pelene koje sam kupila za nju. Sledećih par meseci, ponovo sam preživljavala dan njenog rođenja. Nisam želela da imam ništa ni sa kim.“

Ekstremna reakcija? Drugima može biti teško da to razumeju, ali oni koji su, poput Huanite, prošli kroz to objašnjavaju da su žalili za svojom bebom baš kao što bi žalili za nekim ko je već živeo neko vreme. Dugo pre nego što se dete rodi, kažu oni, njegovi roditelji ga vole. S majkom postoji i jedna posebna veza. Kad ta beba umre, majka oseća da je izgubljena jedna stvarna osoba. I to je ono što drugi treba da razumeju.

Jedna druga majka izrazila je svoja osećanja kad joj je rečeno da je njen šestogodišnji sin iznenada umro zbog jedne urođene srčane mane. „Prošla sam kroz seriju reakcija — otupelost, neverovanje, krivnju i gnev prema mom suprugu i doktoru što nisu shvatili koliko je njegovo stanje bilo ozbiljno.“

Gnev može biti još jedan simptom žalosti. To može biti gnev na doktore i medicinske sestre, osećanje da je trebalo da učine više u brizi za umrlog. Ili to može biti gnev na prijatelje i rođake koji, izgleda, kažu ili čine pogrešne stvari. Neki postaju gnevni na preminulog zbog zanemarivanja svog zdravlja. Stela se priseća: „Sećam se da sam bila gnevna na svog supruga zato što sam znala da je moglo biti drugačije. Bio je vrlo bolestan, ali je zanemarivao doktorova upozorenja.“ A ponekad postoji gnev prema preminulom zbog tereta koji njegova ili njena smrt donosi preživelom.

Neki se osećaju krivim zbog gneva — to jest, oni možda osuđuju sebe zato što se osećaju gnevno. Drugi za smrt voljene osobe okrivljuju sebe. „Ne bi on umro“, uveravaju oni sebe, „da sam ga samo ranije naterao da ode kod doktora“ ili „da sam ga odveo kod nekog drugog doktora“ ili „da sam se pobrinuo da bolje pazi na svoje zdravlje“.

Za druge ta krivica ide iznad toga, posebno ako je njihov voljeni umro iznenada, neočekivano. Oni počinju da se prisećaju vremena kada su  se gnevili na preminulog ili kad su se svađali s njim. Ili mogu osećati da nisu umrlom bili zaista sve što je trebalo da budu.

Dugi proces žaljenja mnogih majki podupire ono što mnogi stručnjaci kažu, da gubitak deteta ostavlja trajnu prazninu u životu roditelja, naročito majke.

Gubitak bračnog partnera je jedna druga vrsta traume, posebno ako su oboje vodili vrlo aktivan zajednički život. To može značiti kraj čitavog načina života koji su oni delili, putovanja, rada, zabave i međusobne zavisnosti.

Junis objašnjava šta se desilo kad je njen muž iznenada umro od srčanog napada. „Prve nedelje, bila sam u stanju emocionalne otupelosti, kao da sam prestala da funkcionišem. Nisam mogla čak da osetim ukus ili miris. Ipak, moj osećaj logike nastavio se na jedan ravnodušan način. Zbog toga što sam bila sa svojim mužem dok su pokušavali da ga stabilizuju koristeći CPR (cardiopulmonary resuscitation) i lekove, nisam doživela uobičajene simptome poricanja.  Međutim, postojalo je jedno jako osećanje frustriranosti, kao da sam posmatrala kako neki auto ide preko litice a ne postoji ništa što bih mogla da uradim u vezi s tim.“

Da li je ona plakala? „Naravno da jesam, naročito kad sam čitala stotine saučešća koja sam primila. Plakala sam sa svakim ponaosob. To mi je pomoglo da se suočim s ostatkom tog dana. Ali ništa nije moglo da mi pomogne kad su me uvek iznova pitali kako se osećam. Očigledno, bila sam očajna.“

Šta je Junisi pomoglo da preživi svoju žalost? „Mada to nisam shvatila, nesvesno sam donela odluku da nastavim dalje kroz život“, kaže ona. „Međutim, ono što me još uvek boli je to kad se setim da moj muž, koji je toliko voleo život, nije više tu da bi uživao u njemu.“

Autori dela Leavetaking—When and How to Say Goodbye savetuju: „Nemojte dozvoliti da drugi diktiraju kako treba da postupate ili da se osećate. Proces žaljenja deluje različito kod svakog. Drugi mogu misliti — i staviti vam do znanja da misle — da vi žalite previše ili ne žalite dovoljno. Oprostite im i zaboravite na to. Pokušavajući da sebe naterate u kalup koji su stvorili drugi ili društvo kao celina, vi sputavate svoj napredak prema obnovljenom emocionalnom zdravlju.“

Naravno, različiti ljudi nose se sa svojom žalošću na različite načine. Mi ne pokušavamo da sugerišemo da je jedan način bezuslovno bolji od drugog za svaku osobu. Međutim, opasnost nastaje kad nastupi stagnacija, kad osoba pogođena žalošću nije u stanju da se pomiri s realnošću situacije. Tada može biti potrebna pomoć od saosećajnih prijatelja. Biblija kaže: „Prijatelj u svako vreme ljubi, a u nevolji se bratom pokazuje.“ Zato se nemojte bojati da tražite pomoć, da razgovarate, i da plačete (Poslovice 17:17).

Žalost je normalna reakcija na gubitak, i nije neispravno da vaša žalost bude vidljiva drugima. Ali potrebni su odgovori na daljnja pitanja: ’Kako mogu živeti sa svojom žalošću? Da li je normalno doživljavati osećanja krivice i gneva? Kako da se suočim s tim reakcijama? Šta mi može pomoći da istrpim gubitak i žalost?‘ Sledeći deo će odgovoriti na ova i druga pitanja.