Rođen sam u gradu Sijudad Obregonu, na severu Meksika. Ja sam peto od devetoro dece. Živeli smo u predgrađu tog grada, na poljoprivrednom dobru koje je moj otac vodio. Bilo je to lepo mesto za život. Čitava porodica je bila na okupu i bili smo srećni. Međutim, jednog dana, kada sam imao svega pet godina, uragan je uništio našu farmu pa smo morali da se preselimo u drugi grad.

 Moj otac je počeo dobro da zarađuje, ali se negde u to vreme odao alkoholu. To je uticalo na brak mojih roditelja, ali i na nas decu. Moja dva starija brata i ja smo krali cigarete od oca i pušili. Prvi put sam se napio kad sam imao samo šest godina. Nedugo nakon svega toga, moji roditelji su se razdvojili, a ja sam postajao sve poročniji.

 Majka je otišla da živi s drugim čovekom i nas je povela sa sobom. On joj nije davao novac, a majka je zarađivala baš malo. Zato smo mi deca pokušavali da zaradimo novac na razne načine, ali smo i dalje jedva sastavljali kraj s krajem. Za novac sam čistio cipele, prodavao hleb, novine, žvake i druge stvari. Tumarao sam krajem u kom žive bogati i po njihovom smeću tražio nešto za jelo.

 Kada sam imao deset godina, jedan čovek me je pozvao da radim za njega na gradskoj deponiji i ja sam pristao. Napustio sam školu i otišao od kuće. Plaćao mi je manje od jednog dolara dnevno, a hrana koju mi je davao bila je sa deponije. Živeo sam u straćari koju sam napravio od bačenih stvari. Ljudi kojima sam bio okružen su psovali i živeli nemoralno, a mnogi od njih su pili i drogirali se. To je bio najgori period u mom životu – svake noći sam plakao i tresao se od straha. Stideo sam se samog sebe jer sam bio siromašan i neobrazovan. Tri godine sam živeo na toj deponiji, nakon čega sam se odselio u jednu drugu državu u Meksiku. Tamo sam radio na poljima – brao sam cveće i pamuk, sekao šećernu trsku i vadio krompir.

 Nakon četiri godine, vratio sam se u svoj rodni grad, Sijudad Obregon. Tatina najstarija sestra, koja se inače bavila vračanjem, pozvala me je da živim kod nje. Prvo sam počeo da imam noćne more, a nakon toga sam upao u depresiju i počeo sam da razmišljam o samoubistvu. Jedne noći sam se pomolio Bogu i rekao mu: „Gospode, ako postojiš, pomozi mi da te upoznam i služiću ti dok sam živ. Ako postoji prava religija, pomozi mi da je pronađem.“

 Oduvek sam želeo da upoznam Boga. Još kao dete sam pokušavao da pronađem Boga. Išao sam od crkve do crkve, ali bih se uvek razočarao. Nijedna religija nije govorila mnogo o Bibliji niti mi je pružila odgovore na moja pitanja o Bogu. U nekim crkvama se prevelik naglasak stavljao na novac, dok su u drugima vernici živeli nemoralno.

 Kada sam imao 19 godina, jedan od mojih zetova mi je rekao da je, razgovarajući s Jehovinim svedocima, saznao da se u Bibliji osuđuje upotreba verskih slika i predmeta. Pročitao mi je Izlazak 20:4, 5, gde stoji da ne smemo praviti rezane likove. U petom stihu stoji: „Ne klanjaj im se niti im služi, jer sam ja, Jehova, tvoj Bog, Bog koji zahteva da se odanost iskazuje isključivo njemu.“ Zatim me je pitao: „Ako Bog stvarno čini čuda preko kipova ili ako želi da ga obožavamo uz pomoć njih, zašto bi ih onda zabranjivao?“ To pitanje me je navelo na razmišljanje. Nakon toga smo nekoliko puta razgovarali o biblijskim temama. Ti razgovori su mi toliko prijali da mi je vreme prosto letelo.

 Nakon nekog vremena sam počeo da idem na sastanke Jehovinih svedoka s njim. Oduševio sam se kad sam video da čak i mladi učestvuju u programu, da govore s podijuma i to tečno. Pomislio sam: „Kakvo obrazovanje ljudi ovde stiču, to je neverovatno!“ Došao sam na sastanak s dugom kosom i izgledao sam neuredno, ali Svedoci su i pored toga bili jako prijatni prema meni. Jedna porodica me je čak pozvala kod njih na večeru posle tog sastanka!

 Proučavajući Bibliju s Jehovinim svedocima, razumeo sam da je Jehova Bog naš Otac, koji nas mnogo voli i kom je stalo do svakog od nas, bez obzira na to da li smo siromašni, odakle dolazimo, koje smo boje kože i da li smo obrazovani. On je nepristrastan i te stvari mu uopšte nisu važne (Dela apostolska 10:34, 35). Moje duhovne potrebe su konačno bile zadovoljene. Više se nisam osećao prazno.

 Život mi se iz korena promenio nabolje. Prestao sam da pušim, pijem i psujem. Ogorčenost koju sam osećao još kao dete zbog svega što sam doživeo potpuno je prestala, a više nisam imao ni noćne more. Uspeo sam da se izborim s kompleksom niže vrednosti, koji je bio duboko ukorenjen u meni zbog emocionalnih trauma iz detinjstva i toga što nisam bio obrazovan.

 Imam predivnu suprugu, koja voli Jehovu i koja mi je ogromna podrška u životu. Sada služim kao putujući nadglednik i posećujem skupštine Jehovinih svedoka kako bih mojoj duhovnoj braći i sestrama pružio ohrabrenje i duhovnu pouku. Zahvaljujući Bibliji i njenim rečima koje su za mene bile pravi melem, kao i obrazovanju koje nam Bog pruža, više se ne stidim samog sebe.