Virđinija je Jehovin svedok i pati od bolesti koja je poznata kao sindrom zaključanog čoveka. Celo telo joj je paralizovano. Može da vidi, da čuje, da otvara i zatvara oči i da donekle pomera glavu. Ne može da govori niti da jede. Nekada je bila zdrava i puna snage. A onda je jednog jutra 1997. osetila oštar i uporan bol u potiljku. Muž ju je odvezao u bolnicu i te iste večeri je pala u komu. Probudila se dve nedelje kasnije na intenzivnoj nezi paralizovana i priključena na respirator. Narednih dana ničeg nije mogla da se seti, pa čak ni kako se zove.

 Virđinija priča šta se zatim desilo: „Postepeno mi se vratilo sećanje. Neprestano sam se molila. Nisam želela da umrem i da moj sin ostane bez majke. Da bih prikupila hrabrost, pokušavala sam da se setim što više biblijskih stihova.

 „Kasnije sam sa intenzivne nege prebačena na drugo odeljenje. Šest meseci sam provela u raznim bolnicama i rehabilitacionim centrima, a onda sam poslata kući. I dalje sam bila paralizovana i potpuno sam zavisila od tuđe pomoći. To je bilo tako obeshrabrujuće! Imala sam osećaj da nisam korisna ni ljudima ni Jehovi. Takođe me je opterećivalo što ne mogu da se staram o svom sinu.

 „Počela sam da čitam iskustva drugih Svedoka koji su imali sličan problem i bila sam zadivljena kad sam shvatila šta su sve mogli da učine za Jehovu. Zato sam i ja počela da se trudim da budem pozitivna i da se koncentrišem na ono što mogu da uradim. Dok sam bila zdrava, nisam imala toliko vremena za duhovne aktivnosti. A onda sam odjednom imala sve vreme ovog sveta. Zato se nisam prepustila očaju nego sam se trudila da ojačam svoj odnos s Jehovom.

 „Naučila sam da koristim kompjuter. Služim se programom koji reaguje na pokrete moje glave. To jeste iscrpljujuće ali mi omogućava da proučavam Bibliju i da svedočim drugima putem mejla i pisama. S ljudima oko sebe komuniciram pomoću table na kojoj su ispisana slova. Osoba koja je pored mene pokazuje slova, jedno po jedno. Kad pokaže pogrešno slovo, širom otvorim oči, a kad pokaže pravo slovo, ja ih zatvorim. I tako ponavljamo taj proces sve dok ne sastavim reči i rečenice. Neke sestre koje provode dosta vremena sa mnom već su postale pravi eksperti u pogađanju toga šta želim da kažem. Ponekad sklope neku pogrešnu reč pa nam još sve to bude i zabavno.

 „Volim da učestvujem u skupštinskim aktivnostima. Uvek pratim program sastanaka, a sada je to putem video-veze. Otkucam svoje komentare, a onda ih na sastanku neko drugi pročita umesto mene. Osim toga, povežem se sa jednom malom grupom braće i sestara pa zajedno gledamo naše mesečne emisije. a

 „Već 23 godine živim sa sindromom zaključanog čoveka. Ponekad se osećam tužno ali mi u takvim trenucima mnogo znači molitva, druženje sa braćom i duhovne aktivnosti. Uz pomoć braće i sestara iz moje skupštine već šest godina uspevam da služim kao pomoćni pionir. Trudim se da budem dobar primer svom sinu Alesandru koji je sad već oženjen i služi kao starešina. Njegova žena i on su stalni pioniri.

 „Često razmišljam o tome šta ću sve moći da radim kada dođe novi svet. Prvo što želim jeste da govorim o Jehovi svojim sopstvenim glasom. Volela bih da u prirodi šetam pored neke reke i da uživam u predivnom pejzažu. A pošto se protekle dve decenije hranim preko cevčice, jedva čekam da sa drveta uberem jabuku i da je zagrizem. I naravno, kao Italijanka, već sada se radujem što ću ponovo moći da spremam i jedem svoja omiljena italijanska jela, kao što je pica.

 „Nada u spasenje pomaže mi da sačuvam svoj um (1. Solunjanima 5:8). Zamišljam sebe u novom svetu i to me čini srećnom uprkos tome što sam prikovana za krevet. Sigurna sam da će tome uskoro doći kraj. Jedva čekam da osetim ’pravi život‘, život koji će nam Jehova dati kada dođe njegovo Kraljevstvo“ (1. Timoteju 6:19; Matej 6:9, 10).