„Činim ono što mogu“
Irma, koja živi u Nemačkoj, ima skoro devedeset godina. Nakon dva teška pada i nekoliko ozbiljnih operacija više nije mogla da propoveda od kuće do kuće kao što je to nekada radila. O svojoj veri sada govori tako što piše pisma rođacima i poznanicima. Irmina pisma ohrabrenja i utehe toliko su dobro prihvaćena da je ljudi često zovu kako bi je pitali kada će im poslati sledeće. Ona dobija i mnogo pisama zahvalnosti, sa molbama da im ponovo piše. Irma kaže: „Sve me to čini srećnom i drži duhovno aktivnom.“
Irma takođe šalje pisma onima koji žive u staračkim domovima. Irma priča: „Starija gospođa mi je telefonirala i rekla da joj je moje pismo pružilo toliko utehe posle smrti njenog supruga. Ona ih čuva u svojoj Bibliji i često ih uveče čita. Druga žena, čiji suprug je nedavno preminuo, rekla je da joj je moje pismo pomoglo više nego sveštenikova propoved. Imala je mnogo pitanja i zatražila je da me poseti.“
Jedna Irmina poznanica, koja se odselila u dosta udaljeno mesto, zamolila je da joj piše. „Sačuvala je sva moja pisma“, kaže Irma. „Nakon što je preminula, telefonirala mi je njena kćerka. Rekla mi je da je pročitala sva pisma koja sam poslala njenoj majci i pitala me je da li bih bila tako ljubazna da i njoj šaljem pisma na temelju Biblije.“
Irma duboko uživa u svojoj službi. „Preklinjem Jehovu da nastavi da mi daje snagu da bih mu služila“, kaže. „Iako više ne mogu da idem od kuće do kuće, činim ono što mogu.“