Daleko od gradske gužve i buke, neka plemena žive u amazonskim kišnim šumama u Južnoj Americi. Ona čak i ne govore istim jezikom. U julu 2017. grupa od 13 Jehovinih svedoka je krenula u ekspediciju duž reke Maroni i njenih istočnih pritoka u Francuskoj Gijani. S kojim ciljem? Da prenesu biblijsku poruku nade ljudima koji žive duž reke.

 Mesec dana pre nego što je ova 12-dnevna ekspedicija započela, svi učesnici su se okupili kako bi napravili plan puta. „Informisali smo se malo o tom području i njegovoj istoriji i dogovorili se kako da se pripremimo za putovanje“, kaže Vinsle. Svako je dobio nepromočivu kutiju u koju je trebalo da spakuje viseću ležaljku i mrežu protiv komaraca. Da bismo stigli na destinaciju, trebalo je da promenimo dva leta i da pređemo dobar deo puta kanuima.

 Kako su se oni koji su učestvovali u ovoj ekspediciji osećali kada su bili pozvani? Klod i Lizet, koji imaju preko 60 godina, oberučke su prihvatili poziv. „Bio sam presrećan, ali sam se i pomalo plašio“, kaže Klod. „Dosta sam slušao o opasnim rečnim brzacima.“ Lizet je imala svoje brige: „Pitala sam se kako ću uspeti da se sporazumevam s ljudima na indijanskim jezicima“, kaže ona.

 Mikel je na sličan način opisao svoja osećanja. „Nismo znali puno toga o plemenu Vajana“, kaže on, „pa sam na internetu potražio informacije o njima i naučio nekoliko reči kako bih mogao da pozdravljam ljude na njihovom jeziku.“

 Širli, koja je putovala zajedno sa suprugom Johanom, napravila je spisak jezika koji se govore duž reke Maroni. „Na većini tih jezika smo našli i preuzeli neke filmove sa sajta jw.org, a nabavili smo i knjigu sa osnovnim izrazima plemena Vajana“, kaže ona.

 U utorak, 4. jula, grupa se ukrcala na avion u Sent Loren du Maroniju i sletela u Maripasulu, gradić u unutrašnjosti Francuske Gijane.

 Tokom sledeća četiri dana, braća su propovedala žiteljima sela duž gornjih pritoka reke Maroni, putujući kanuima na motorni pogon. „Naišli smo na Indijance koji su zaista bili zainteresovani za biblijske teme“, kaže Roland, jedan od članova grupe. „Postavljali su puno pitanja, a neki od njih su hteli da proučavamo Bibliju s njima.“

 U jednom selu, Johan i Širli su upoznali jedan mlađi par čija je rođaka nedavno izvršila samoubistvo. „Pustili smo im film Indijanac upoznaje svog Stvoritelja a“, kaže Johan. „Ovaj film je duboko dirnuo taj mladi par. Dali su nam svoju imejl adresu, zato što su želeli da ostanu u kontaktu s nama.“

 Najudaljenije mesto koje su posetili je Antekume Pata. Seoski poglavica je dozvolio umornim Svedocima da okače svoje ležaljke u njihovom selu. Tu su se takođe okupali u reci, kao što to rade i meštani.

 Odatle su otišli u selo Tvenke, u kom su mnogi žalili za jednom osobom koja je nedavno preminula. „Poglavica, ili ’Veliki čovek‘, kako ga ovde nazivaju, dozvolio nam je da se slobodno krećemo po selu i tešimo one koji su tugovali“, kaže Erik, jedan od organizatora ekspedicije. „Poglavici i njegovoj porodici su se mnogo dopali stihovi koje smo im pročitali iz Biblije na jeziku vajana. Pustili smo im i filmove u kojima se opisuje biblijsko obećanje o uskrsenju.“

 Da bi došli do sledeće destinacije, putovali su avionom oko pola sata nizvodno od Maripasule do gradića Gran-Santija. U utorak i sredu su propovedali meštanima. U četvrtak su se uputili na još jedno putovanje – na pet i po sati dugo putovanje niz reku Maroni do sela Apatu.

 Pretposlednjeg dana ekspedicije, ova grupa je posetila sela u oblasti šuma, u kojima žive potomci afričkih robova koji su bili dovedeni u Južnu Ameriku dok je susedni Surinam bio kolonija. Svedoci su pozivali sve na sastanak koji su organizovali u šumi, u velikom šatoru koji je bio postavljen posebno za tu priliku. „Bili smo presrećni kada smo videli da dolazi veliki broj ljudi“, kaže Klod. „Pozvali smo ih tog jutra!“ Karsten, koji je prvi put bio na jednoj ovakvoj ekspediciji, održao je biblijski govor na jeziku aukan, pod naslovom „Prolazi li sve ovim životom?“ Sastanku je prisustvovala 91 osoba iz nekoliko sela.

 Na kraju su se članovi ekspedicije vratili u Sent Loren du Maroni. Svi su bili oduševljeni odzivom stanovnika, koji su prihvatili različite publikacije i odgledali brojne filmove Jehovinih svedoka.

 „Ne mogu da opišem koliko sam srećna što sam išla na ovu ekspediciju“, kaže Lizet. Sindi dodaje: „Kada bih imala priliku da ovo ponovim, ni trenutak se ne bih dvoumila. Ovo jednostavno morate doživeti da biste razumeli!“

 Kod mnogih se probudila želja da se vrate. „Rado bismo sve ovo ponovili!“ kaže Mikel. Vinsle se preselio u Sent Loren du Maroni. Klod i Lizet, koji polako zalaze u godine, odlučili su da se presele u Apatu.